Eskobar je ocenio da američka administracija nema pouzdanu predstavu o tome koliko obogaćenog uranijuma Iran trenutno poseduje, gde se taj materijal nalazi i da li je eventualno raspoređen na više lokacija. Prema njegovim rečima, Vašington takođe ne zna da li je Teheran na pragu izrade nuklearnog oružja.

Pozivajući se na profesora Teda Postola, Eskobar je izneo procenu koja dodatno povećava značaj tog pitanja. Kako je naveo, Postol je rekao da bi Iran, u zavisnosti od materijala kojim raspolaže, mogao da napravi deset nuklearnih bombi za dve nedelje koristeći količinu obogaćenog uranijuma koju je posedovao prilikom poslednje potvrđene procene.

Eskobar je istovremeno tvrdio da se američka strateška pozicija u Persijskom zalivu i zapadnoj Aziji ubrzano pogoršava. Po njegovoj oceni, Vašington ima sve manje raspoloživih opcija, što povećava opasnost od odluke da Iran ponovo bude bombardovan.

Naveo je i da je saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman morao da upozorava Donalda Trampa da ne krene tim putem, jer bi posledice, prema Eskobarovom prikazu tog upozorenja, mogle da ugroze čitav region.

Prema Eskobarovom tumačenju, iransko rukovodstvo posmatra razvoj događaja kao potvrdu da se situacija odvija u njegovu korist. On smatra da je američka administracija dovedena u položaj u kojem joj je manevarski prostor veoma sužen, dok bi izlaz zahtevao ispunjavanje obaveza koje je zvanično prihvatila u okviru dokumenta koji je u razgovoru označen kao sporazum od 14 tačaka. Eskobar je ocenio da Tramp na to neće pristati.

Dizen je ukazao da eventualni dogovor o Ormuskom moreuzu ne bi rešio ostala otvorena pitanja. Pored nuklearnog programa, naveo je rat u Libanu, Jemen i iračke milicije povezane sa Iranom, ocenjujući da je kriza prerasla bilateralni sukob Irana i SAD i da bi njeno rešavanje moglo zahtevati više odvojenih sporazuma.

Eskobar se složio da je problem upravo u širini mogućeg dogovora i neodređenosti formulacije o „okončanju svih ratova“. Prema njegovom tumačenju, takva formulacija može obuhvatiti sukobe SAD i Izraela sa čitavom takozvanom osovinom otpora, uključujući Iran, Hezbolah, jemenski Ansaralah i iračke Jedinice narodne mobilizacije.

On je ocenio da ti akteri sada deluju uz visok stepen koordinacije, ali da ne predstavljaju monolitnu strukturu. Za Hezbolah je rekao da trenutno ostaje po strani, ali da bi mogao ponovo snažno da se uključi ukoliko Izrael preduzme radikalnije poteze.

Govoreći o Iraku, Eskobar je tvrdio da će uslediti odgovor na napad SAD i Saudijske Arabije na Jedinice narodne mobilizacije. Prema njegovim rečima, odgovor nije usledio ranije zbog verskog perioda Arba’in, dok će irački akteri sami odrediti njegov oblik.

Posebno mesto u razgovoru zauzeo je Jemen. Eskobar je Ansaralah opisao kao samostalnog aktera koji vodi sopstvenu strategiju i kojem nisu potrebna naređenja spolja.

Prema njegovim rečima, iz Jemena je Saudijskoj Arabiji posredno poslata poruka da bi nastavak sadašnje politike mogao dovesti do udara na saudijsku naftnu industriju balističkim raketama.

Eskobar je rekao da je od izvora u Sani tražio objašnjenje zašto je upravo dve nedelje ranije izabran trenutak za blokadu Saudijske Arabije. Podsetio je da su Sana i Rijad 2019. potpisali memorandum o razumevanju, za koji tvrdi da ga je saudijska strana prekršila, kao i da je Jemen više od 11 godina izložen saudijskoj vazdušnoj blokadi.

Prema odgovoru koji je, kako tvrdi, dobio od izvora u Sani, jemenske obaveštajne strukture koordinisale su procene sa Iranom i zaključile da se SAD pripremaju za veliki rat koji ne bi bio usmeren samo protiv Irana, već protiv čitave osovine otpora, uključujući Ansaralah. Eskobar je naveo da je zbog toga jemenski potez zamišljen kao preventivna akcija koja bi Amerikancima otvorila dodatni problem preko Saudijske Arabije.

Princip te politike, prema njegovom objašnjenju, formulisan je kao „opsada za opsadu“: ako Saudijska Arabija blokira jemenske luke i aerodrome, jemenska strana odgovara pritiskom na saudijske luke.

Eskobar je rekao da je najavljena mogućnost blokiranja saudijskih luka na Crvenom moru, uz pretnju udarima na naftna postrojenja ukoliko jemenska infrastruktura bude napadnuta.

Blokada kod Bab el Mandeba, prema Eskobaru, nije zamišljena kao potpuna. On je tvrdio da se radi o selektivnom režimu usmerenom na saudijske tankere koji napuštaju Crveno more, dok tanker koji saudijsku naftu prevozi u Kinu može da prođe zbog direktnog dogovora Pekinga i Sane.

Takva struktura odnosa, prema njegovoj proceni, objašnjava zašto nema jednog rešenja za sve regionalne probleme. Iran, kako tvrdi Eskobar, primenjuje unapređenu decentralizovanu strategiju u kojoj se svaka kriza rešava zasebno. Teheran radi na pitanju Ormuskog moreuza i američkih vazduhoplovnih baza, dok se ne meša u način na koji Jemen uređuje svoje odnose sa Saudijskom Arabijom.

Eskobar je u tom kontekstu pomenuo i Pakistan. Naveo je da je pakistanskim posrednicima postavljeno pitanje da li bi sporazum o uzajamnoj odbrani sa Saudijskom Arabijom obavezao Islamabad da se uključi ukoliko Rijad započne sukob protiv treće zemlje. Prema njegovim rečima, pakistanski odgovor bio je negativan, uz poruku Saudijcima da Pakistan ne želi da bude uvučen u njihove ratove.

Isti princip, ocenio je Eskobar, važi i za Irak: irački akteri sami će oblikovati odgovor na američko-saudijski napad. Tako istovremeno postoji koordinacija različitih delova osovine otpora i njihova sposobnost da samostalno rešavaju konkretne probleme.

Dizen je potom otvorio pitanje Izraela, ukazujući da je izraelska strana tokom najnovijih događaja bila neuobičajeno tiha. On je ocenio da Izrael može mnogo da izgubi ukoliko se američka pozicija prema Iranu završi diplomatskim rešenjem, dok bi poraz Irana predstavljao ostvarenje cilja za koji se izraelska politika, prema njegovim rečima, zalaže decenijama.

Eskobar je izneo znatno oštriju procenu, tvrdeći da će Izrael pokušavati da likvidira pripadnike iranskog rukovodstva i sabotira mogućnost vraćanja memoranduma o razumevanju na pravi put.

Prema njegovoj oceni, izraelski i američki interesi sada se razilaze, pa će eventualni razvoj događaja pokazati da li će Trampova administracija postupati u skladu sa američkim nacionalnim interesima ili širim izraelskim ciljevima.

On smatra da Izrael trenutno mora da sačeka, posebno zato što se tokom nedelje u zapadnim medijima pojavljuje tvrdnja da je sporazum blizu. Eskobar je, međutim, rekao da Iran tvrdi da ne pregovara sa Amerikancima, već sa Omanom o Ormuskom moreuzu.

Prema njegovom scenariju, privremeni mehanizam za Ormuski moreuz mogao bi da prethodi odluci iranskog parlamenta o konačnom statusu tog plovnog puta. Eskobar smatra da bi takav razvoj mogao da izazove veoma oštru reakciju američke administracije i eventualno priključenje Izraela novom napadu.

Ipak, ocenio je da su mogućnosti za novi rat ograničene i da je Izrael sada ranjiviji nego ranije. Eskobar tvrdi da Iran premeštanje američkih baza i kapaciteta na izraelsku teritoriju posmatra kao povoljnu vojnu okolnost, jer bi tako američki ciljevi bili koncentrisani unutar Izraela.

Prema njegovoj proceni, Iran raspolaže novom generacijom balističkih raketa koje još nije upotrebio i kojima bi mogao da nanese ogromnu štetu takvim objektima u roku od nekoliko dana. Eskobar smatra da se situacija potpuno promenila u odnosu na prve dane posle napada koji je u razgovoru označio kao „decapitation strike“ od 28. februara, i to zbog vojnih i diplomatskih događaja koji su usledili.

Iz toga izvodi zaključak da povratak na stanje pre 28. februara više nije moguć. Po Eskobarovoj oceni, uspon Irana u jednu od vodećih regionalnih sila zapadne Azije, jednu od važnih sila Evroazije i jednu od vodećih država globalnog juga postao je nepovratan.

Dizen je ocenio da je upravo nemogućnost povratka na prethodni status kvo jedan od najvećih američkih problema. Prema njegovom tumačenju, Tramp je mogao da računa da će, čak i ako operacija ne ostvari sve ciljeve, Iran biti oslabljen, a američka moć demonstrirana. Dizen smatra da se dogodilo suprotno i da Teheran odbija povratak na stare odnose.

On je ukazao i na američke zalihe naoružanja, ocenjujući da iranska pregovaračka pozicija jača što su američke zalihe iscrpljenije. Dizen je pomenuo i Trampovu objavu na društvenim mrežama o pronalaženju ljudi koji plasiraju informacije koje predsednik označava kao lažne, uključujući tvrdnje o nedostatku raketa, postavljajući pitanje kako bi eventualno kažnjavanje takvih ljudi bilo usklađeno sa slobodom govora u SAD.

Dodatni problem, prema Dizenu, predstavlja američka unutrašnja politika i približavanje međuizbora. On je rekao da Tramp javno tvrdi da SAD pobeđuju, da Iran traži sporazum i da će Vašington dodatno povećati pritisak, dok je Dizen ocenio da se takav narativ sve više udaljava od situacije kakvom je on vidi.

Eskobar ne očekuje da će Vašington prihvatiti novu realnost. On je SAD opisao kao imperiju koja je očekivala dominaciju tokom čitavog 21. veka, a sada se, prema njegovoj oceni, suočava sa strateškim porazom i poniženjem u sukobu sa Iranom, zemljom koja je pod sankcijama 47 godina i čiji je odbrambeni budžet, kako je približno naveo, oko 500 puta manji od američkog.

Objašnjavajući Trampovo ponašanje, Eskobar se pozvao na tekst o Roju Konu i njegovom uticaju na mladog Donalda Trampa. Kao ključne lekcije koje je Tramp, prema njegovom tumačenju, preuzeo od Kona naveo je nepriznavanje poraza i greške, prebacivanje odgovornosti na druge, stalno projektovanje slike dominantnog lidera, upravljanje medijskim narativom i pretvaranje političkog sukoba u spektakl.

Eskobar smatra da takav obrazac više ne predstavlja prednost jer politički, diplomatski, vojni i geopolitički akteri širom sveta poznaju način na koji Tramp razmišlja i reaguje. Prema njegovoj proceni, iransko rukovodstvo upravo to koristi sa velikom sofisticiranošću kako bi povećavalo pritisak na američkog predsednika.

Dizen je na kraju podsetio na optimizam sa početka ovog veka, kada se govorilo o „novom američkom veku“ i dugotrajnoj američkoj dominaciji. U njegovom viđenju, brzina kojom su se takva očekivanja sudarila sa drugačijom međunarodnom realnošću pokazuje koliko se odnos snaga promenio.