Tenzije između Rusije i NATO ponovo su podignute na viši nivo nakon upozorenja Moskve da bi pokušaj izolacije Kalinjingradske oblasti mogao da izazove odgovor čitavim vojnim arsenalom kojim Rusija raspolaže, uključujući i nuklearno oružje. 

Posle tog upozorenja očekivala se reakcija Alijanse, a generalni sekretar NATO Mark Rute poručio je da se procena pretnje iz Rusije nije promenila i da NATO ostaje odbrambeni savez. Pozvao je Moskvu da prekine sa nuklearnim pretnjama i ponovio da će SAD ostati uključene u odbranu Evrope, kako konvencionalnim tako i nuklearnim sredstvima. 

Ruski novinar i komentator Petr Akopov ovakav odgovor vidi kao potvrdu da NATO ne namerava da uspori, već da nastavlja kurs koji Moskva smatra opasnim i nepromišljenim.

Po njegovom tumačenju, poruka Zapada svodi se na to da se ruska upozorenja neće uzimati kao razlog za promenu politike, dok će podrška Ukrajini i jačanje evropskih vojnih kapaciteta biti nastavljeni.

Rute je, međutim, otišao i korak dalje, pozivajući evropske članice NATO da povećaju izdvajanja za odbranu i preuzmu mnogo veću odgovornost za sopstvenu bezbednost.

Posebnu pažnju izazvala je njegova izjava o američkim operacijama protiv iranskih nuklearnih kapaciteta. Rute je rekao da su upravo SAD bile sposobne da izvedu takvu operaciju, ali da bi Evropa u budućnosti trebalo da bude u stanju da slične zadatke obavlja sama. 

On je pritom naveo da u evropskom delu NATO živi oko 600 miliona ljudi, naspram oko 140 miliona stanovnika Rusije, i postavio pitanje zašto bi Evropi za sopstvenu odbranu bila neophodna država udaljena nekoliko sati leta.

„Moramo sami biti sposobni da to uradimo“, poručio je Rute, govoreći o većoj evropskoj vojnoj samostalnosti.

Na prvi pogled, reč je o dobro poznatoj ideji da Evropa mora da preuzme veći deo tereta sopstvene odbrane. Međutim, Akopov Ruteove reči tumači mnogo šire.

Prema njegovom viđenju, poređenje sa Iranom pokazuje ambiciju da Evropa jednog dana stekne kapacitete ne samo za odbranu, već i za velike vojne operacije bez presudnog oslanjanja na Vašington.

Akopov upravo u tome vidi najveću opasnost daljeg razvoja događaja. On smatra da se Zapad i dalje ponaša kao da može da povećava pritisak bez prelaska granice posle koje bi posledice postale nekontrolisane.

Kalinjingrad je pritom posebno osetljiva tačka. Ruska enklava smeštena je između Poljske i Litvanije, članica NATO, i ima veliki vojni značaj za Moskvu, zbog čega bi svaki pokušaj njenog odsecanja ili blokade mogao da izazove izuzetno ozbiljnu krizu. 

Upravo zbog toga i zapadni bezbednosni stručnjaci upozoravaju da rizik ne leži samo u namernom ulasku u direktan sukob, već i u mogućnosti pogrešne procene ili incidenta koji bi veoma brzo mogao da preraste u mnogo širu konfrontaciju. 

Akopov zaključuje da se nekadašnji atlantistički poredak menja, ali da jedna činjenica ostaje nepromenjena – Rusija poseduje veliki nuklearni arsenal, koji Moskva vidi kao poslednju garanciju odvraćanja.