Samo neupućene moglo je iznenaditi ono što se trenutno dešava u zemljama EU. Sve je počelo u Španiji, kada su stotine hiljada građana izašle na ulice gradova da demonstriraju protiv visokih cena stanarina. Neposredni povod bio je izbacivanje iz stana jedne starije gospođe koja isti više nije mogla da plaća. Nažalost, izbačena baka uskoro je preminula.

Demonstracije su imale širi socijalni značaj i toliko su se širile da je premijer Sančez bio primoran da podnese ostavku, a novi izbori su zakazani za novembar mesec!

U susednoj Francuskoj ni približno nije tako mirno, nego se dešavaju stvari koje u Zapadnoj Evropi nisu viđene bar od Drugog svetskog rata. Sve je počelo protestima srednjoškolaca zbog loših uslova u školama, koje su ruinirane, učionice pretrpane, profesora i učitelja premalo, a postojeći sistem upisa na fakultet favorizovao je samo određene grupe. Tako su barem iznosili razloge svog nezadovoljstva.

Vrlo brzo protestima su se priključili studenti, pripadnici raznih političkih frakcija, pa i migranti u ogromnom broju. Scene koje su svi u Evropi mogli da gledaju preko malih ekrana bile su scene rata na ulicama francuskih gradova. Goreli su automobili, lokali, prodavnice, gradska kuća u Bordou, goreo je Marsej, Lion, a najžešće je bilo u Parizu.

Demonstranti su upadali u stotine najprestižnijih prodavnica i iznosili kradenu robu, a kako se za to vreme ponašala policija?

Maksimalno je korišćena sila, pendrecima su tučeni svi, bez obzira na uzrast i pol, pa i reporteri. Korišćeni su vodeni topovi, suzavac, šok-bombe, policijski psi… U prvom naletu u Parizu uhapšeno je preko 700 demonstranata i izgrednika, a najmlađi je imao 11 godina. I niko još nije pušten… Povređene su stotine demonstranata i pripadnika organa reda.

Gradonačelnik Marseja i mnogih drugih gradova proglasili su vanredno stanje. A u određenim delovima Pariza uveden je policijski sat! Francuski Ustavni sud ekspresno je zasedao i doneo odluku o zabrani demonstracija. Muzej Luvr i svi ostali muzeji i galerije zatvoreni su do daljeg.

Slično se u isto vreme dešava i u Italiji. Na glavnim trgovima Milana odvijale su se prave borbe između demonstranata i organa reda.

U Italiji su odmah uvedene izuzetno stroge kazne nakon ovih nereda, a po naredbi predsednice Meloni, na ulice Milana raspoređeno je 500 padobranaca iz elitne brigade „Folgore”, koji treba da pomažu karabinjerima u očuvanju mira.

Dan posle ovih nereda u Milanu počele su demonstracije u Beču, gde je prvog dana preko 50.000 demonstranata zahtevalo niže školarine i troškove studiranja, a isti takvi protesti, iz istih razloga, počeli su i u Grčkoj.

U Nemačkoj je za sada mirno, ali zato AfD preuzima vlast u određenim pokrajinama i svojom ideologijom ozbiljno narušava ionako krhku vlast kancelara Merca. Nemački konglomerat Folksvagen saopštio je da će, kao meru štednje, do 2030. godine zamrznuti plate za 660 hiljada zaposlenih. Kako je ista fabrika vlasnik tri fabrike u Češkoj, Škode i Audija, odmah su sindikati preko 36.000 radnika najavili generalni štrajk.

Uzgred, sa mnogih aerodroma u Italiji avioni ne lete jer zbog cena goriva štrajkuju kamiondžije, koje to isto gorivo i treba da dopreme.

Sve ove navedene zemlje su članice EU!

Ima jedna zemlja koja je blizu ulaska u EU i otvorila je mnoga poglavlja, a koja bukvalno gori već desetak dana, a to je Albanija… Normalno, demonstrantima protiv režima Edija Rame zdušno pomažu Šiptari sa Kosova, a na ulicama Tirane vijore se i zastave terorističke UČK.

Svi ovi protesti, koji će tek da se rasplamsaju i u mnogim drugim državama, posledica su lošeg ekonomskog stanja u tim državama. Njih sve u EU kao da je neko ukleo onom starom kletvom: „Dabogda imao, pa nemao!”

Praktično, začarani krug propasti guši Zapad. Investitori su sve zabrinutiji da Francuska može da kontroliše svoj budžet, a državni dug se oteo kontroli, te je nastala kombinacija urušenih javnih finansija, uplašenih investitora za svoj novac i gnevnih građana, koja je apsolutno eksplozivna.

Pomenimo i Veliku Britaniju, koja nije u EU i čije su javne finansije, po izveštajima svetskih finansijskih institucija, kao prenaduvani balon.

Ekonomsku krizu i nezadovoljstvo građana u ovim državama, a biće ih još, posebno podgrevaju enormno visoke cene energenata, kao i davanje stotina milijardi evra Ukrajini, pa samim tim nedostaje novca za socijalna davanja u sopstvenim zemljama.

Minirali su Evropljani svojevremeno pokušaj mirnog rešenja između Ukrajine i Rusije, pa su za poslednje četiri godine uveli Rusiji preko 120 raznih vrsta sankcija. Sve te sankcije bile su, kako se pokazalo, pucanje u sopstvene noge, a nastali račun ne žele više da plaćaju građani tih zemalja.

Nama u Srbiji sigurno ne odgovaraju ovakva turbulentna dešavanja u zemljama EU, koja je naš najveći spoljnotrgovinski partner. Svaka ozbiljnija ekonomska i politička nestabilnost na evropskom tržištu neminovno se odražava i na našu privredu, investicije, izvoz i životni standard građana.

Sa druge strane, iz Brisela godinama stižu poruke o potrebi usklađivanja sa proklamovanim evropskim vrednostima. Međutim, događaji na ulicama evropskih gradova otvaraju pitanje koliko su te vrednosti dosledno primenjene i u samim državama koje ih zagovaraju, naročito kada je reč o pravu na protest, postupanju policije i granicama građanskih sloboda.

Srbija je tokom prethodne dve godine takođe prošla kroz period ozbiljnih društvenih napetosti, protesta, blokada saobraćajnica i institucija, kao i pojedinih nasilnih incidenata. O postupanju državnih organa, pravima demonstranata i granicama dozvoljenog protesta vođene su brojne polemike. Upravo zato iskustva evropskih zemalja predstavljaju važan povod za razmatranje odnosa između prava građana da izraze nezadovoljstvo i obaveze države da obezbedi javni red, bezbednost i nesmetano funkcionisanje institucija.

Evropske vrednosti ne bi smele da budu samo politička parola, već skup pravila koja se jednako primenjuju u svim okolnostima. Pravo na miran protest mora biti zaštićeno, ali ono ne podrazumeva pravo na nasilje, ugrožavanje drugih građana ili uništavanje imovine. Istovremeno, svaka upotreba sile od strane državnih organa mora biti zakonita, neophodna i srazmerna.

To su principi koji bi morali da važe jednako u Parizu, Rimu, Berlinu, Briselu i Beogradu.

(24sedam)