Jer u suštini, ono što pojedini krugovi opozicije zaista žele nije rasprava o

, nego revanšizam. Ne vode oni borbu za “istorijsku pravdu”, već za pravo da, kada se dočepaju vlasti, uspostave kontrolu nad društvom i institucijama, jednako rigidnu kao ona koju su nekada zagovarali u ime „proleterske revolucije“. Nekada su ljude zbog krive reči slali na Goli otok. Danas, najradije bi ih slali na političku giljotinu javnog linča – ili makar trajne zabrane.

I zato treba jasno reći: opoziciji ne smetaju ni partizani, ni četnici, ni istorijska zla. Njih boli to što ne mogu da sude neistomišljenicima, što ne mogu da progone one koji misle drugačije. Njihova najveća tuga nije u tome što je neko pogrešio 1945, nego što oni danas ne mogu da pogreše na isti način. Njihova žal nije za prošlošću – već za izgubljenim sredstvima kontrole.

I zato se istorija neprestano vraća na naslovne strane i skupštinske govornice – ne kao lekcija, već kao alibi. Umesto konkretnih programa, nude mitove. Umesto ekonomskih rešenja, spiskove „izdajnika“. Umesto vizije, opsesiju podelama.

Crna Gora ne treba novi

– ni stvarni, ni ideološki. Ova zemlja treba slobodu govora, pluralizam mišljenja i demokratski poredak u kojem se vlast menja voljom naroda, a ne revanšističkim zanosima.

Jer iza patetike o “istorijskoj istini” krije se najobičnija želja za moći. I za čistkama koje bi došle čim neko iz opozicionih redova dobije priliku da zameni istorijske parole za stvarne poluge upravljanja.

Bonus video:

Alo/