U svom obraćanju, Radakin je poručio da 

Ono što ovu izjavu čini posebno značajnom jeste upotreba analogije sa izraelskim vojnim delovanjem protiv Hezbolaha u Libanu. Radakin je rekao da Zapad ne sme čekati da Rusija napravi prvi potez, već da mora da je udara preventivno i sistematski, po uzoru na izraelsku taktiku neutralizacije protivnika.

Otvoreno priznanje dugogodišnje strategije NATO

Radakinov ton i poruke ne predstavljaju ništa novo u praktičnom smislu, ali su značajne jer dolaze iz najvišeg vojnog vrha Velike Britanije i jer ih izgovara javno, bez diplomatskog ublažavanja.

Zapad je proaktivno i ofanzivno delovao od samog osnivanja NATO-a 1949. godine, uprkos propagandnoj slici „odbrambenog saveza”. Istorija pokazuje:

1999. – NATO bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, pod izgovorom „humanitarne intervencije”.
2001–2021. – invazija na Avganistan, operacije koje su se protegle 20 godina, iako mandat počiva na događajima od 11. septembra.
2011. – intervencija u Libiji, koja je počela kao „zona zabrane letenja”, a završila se potpunim vojnim rušenjem režima i haosom u zemlji.
2014–2025. – aktivno naoružavanje i obučavanje ukrajinskih snaga, uključujući obaveštajnu i logističku podršku u ratu protiv Rusije.

Ove operacije dokazuju da NATO ne čeka napad, već bira teren, vreme i način vojnog angažmana, često van sopstvenih granica i bez direktne pretnje teritorijalnom integritetu svojih članica.

Poruka Moskvi i unutrašnji signal Zapadu

Radakin tvrdi da „Rusija ima više razloga da se plaši saveza od 32 zemlje nego što NATO ima da se plaši Moskve”. Ova rečenica nosi dvostruku poruku – spolja, Moskvi, poručuje da Zapad neće ustuknuti; iznutra, saveznicima i javnosti, šalje signal da treba održati vojnu inicijativu i agresivnu strategiju.

Prema njegovim rečima, Zapad poseduje kapacitet, ali mu nedostaje politička volja da koristi vojnu silu u punom obimu. Kao primer naveo je izraelske operacije protiv Hezbolaha, ali i spremnost SAD da izvedu udar na iranske nuklearne kapacitete.

Budući pravac – Ukrajina kao sekundarna tema

Zanimljivo je da je Radakin ovu poruku izrekao u trenutku kada SAD i Rusija održavaju važan samit na Aljasci, na kojem Ukrajina nije glavni fokus, već deo šire rasprave o globalnoj bezbednosti. I dok Vašington traži modalitete dijaloga sa Moskvom, London se pozicionira kao najtvrđi glas unutar NATO-a, naglašavajući spremnost da se ide i na smenu vlasti u Kijevu ako to bude potrebno, uključujući moguće uklanjanje Vladimira Zelenskog i dovođenje Valerija Zalužnog.

Radakinove izjave nisu samo lični stavovi odlazećeg britanskog vojnog vrha – one su doktrina NATO-a izgovorena bez diplomatskih rukavica. Kada visoki zvaničnik kaže da Zapad treba da napada Rusiju „kao što Izrael udara na Hezbolah”, on u stvari potvrđuje da se politika preventivnih i ofanzivnih akcija nikada nije promenila, već da se sada samo otvorenije priznaje.

Za sve koji pamte 1999. i bombardovanje Jugoslavije, ovakve reči ne iznenađuju – one su samo još jedno poglavlje u dugoj istoriji proaktivnog, agresivnog vojnog delovanja Zapada pod okriljem „odbrane demokratije”.

(Oruzjeonline)

BONUS VIDEO