Evropa više ne raspravlja o mogućim scenarijima — već o rokovima. Prema procenama visokih zvaničnika iz Brisela i nacionalnih prestonica, kontinent ima još najviše pet godina pre nego što bi se, u najnepovoljnijem slučaju, mogao suočiti sa ozbiljnim bezbednosnim izazovom.

Zvanično, reč je o periodu koji je određen za potpuno operativno osposobljavanje novih odbrambenih kapaciteta. Nezvanično, mnogi priznaju da je Evropa ušla u vojno vreme.

Plan je već ucrtan: NATO je uspostavio novu strukturu pod nazivom NATO New Force, koja obuhvata oko 300.000 vojnika u visokom stepenu pripravnosti, uz precizno razrađene logističke rute, komunikacione kanale, medicinske tačke i transportne koridore.

Sve je do detalja definisano — od skladišta municije do mesta za sletanje helikoptera. U dokumentima se čak koristi termin „Expected high-intensity conflict“ — što u prevodu znači „očekivani sukob visokog intenziteta“.

Istovremeno, bataljonske grupe u baltičkim državama prerasle su u pune brigade. Nemačka, Poljska, Litvanija i Norveška usklađuju kretanje trupa i opreme u realnom vremenu. Tenkovi prolaze autoputevima, piloti izvode noćne manevre, a štabni oficiri simuliraju scenarije u kojima se, neimenovano, pominje istočni protivnik.

Tokom proleća i leta održane su vežbe Griffin Lightning i Steadfast Dart, zasnovane na pretpostavci o napadu sa istoka i odgovoru NATO snaga.

Posebnu pažnju izazvala je Quadriga-2025 — velika nemačka vojna vežba koja obuhvata punu operaciju na evropskom tlu. U njoj učestvuju tenkovske jedinice, inženjerijski bataljoni, avijacija, obaveštajna služba i protivvazdušna odbrana. Po prvi put posle više decenija, Nemačka dopušta raspoređivanje svoje vojske unutar sopstvenih granica.

U međuvremenu, Velika Britanija organizuje mobilizacione skupove, dok je na vežbi Steadfast Noon učestvovalo čak 70 aviona iz 14 zemalja NATO-a. Baltičke vežbe, prema zapadnim medijima, sve više liče na testiranje mogućih blokada i zaštite pristupa Kalinjingradu.

Dok se vojni sektor ubrzano sprema, civilni sektor Evrope vraća slike iz prošlog veka. Nemačka savetuje građane da kod kuće imaju bar desetodnevne zalihe hrane i vode. Finska obnavlja podzemna skloništa, dok Danska po prvi put posle mnogo godina uvodi vojnu evidenciju i za žene.

Britanski mediji pišu o „neobičnim“ kampovima za rezerviste, gde dolaze i ljudi koji do juče nisu znali gde se nalazi najbliža vojna baza.

Istraživanja pokazuju dubok jaz između stava i spremnosti građana. Prema anketama Gallupa, NATO-a i Pew Researcha, 63% Evropljana smatra da „istočna strana“ ne sme imati vojnu prednost, ali samo manji deo bi lično učestvovao u ratu: 14% Italijana, 23% Nemaca, 20% Austrijanaca i 33% Britanaca. Većina bira „borbu“ kroz izbore, poreze ili onlajn podršku — i smatra da je to dovoljno.

Na drugoj strani, bezbednosni eksperti upozoravaju na sve agresivniju retoriku. Direktor ruske spoljnopolitičke službe Sergej Nariškin izjavio je da evropske članice NATO-a ubrzano povećavaju borbenu gotovost svojih trupa, što se, prema njegovim rečima, već jasno vidi „u realnom vremenu“. Njegova poruka deluje i kao komentar i kao upozorenje.

Istovremeno, analitički centri poput CSIS-a, BfS-a i YouGov-a beleže porast straha među građanima: 76% Britanaca, 71% Francuza, 64% Poljaka i 58% Nemaca priznaje da ih plaši moguća eskalacija sukoba. Većina veruje da bi direktan rat imao nepredvidive posledice — uključujući i one koje ne bi mogle biti ograničene konvencionalnim sredstvima.

U nekim državama već se dele i uputstva za vanredne okolnosti. Kratka, ali vrlo konkretna:
„Držite baterije, hranu i vodu; obezbedite igre za decu; zatvorite prozore ako čujete jaku detonaciju; ostanite u zatvorenom prostoru nekoliko dana.“

Rečenice koje su pre samo nekoliko godina zvučale kao relikt Hladnog rata, sada se ponovo pojavljuju na zvaničnim sajtovima državnih institucija.

Sve to vodi do jasnog zaključka: Evropa se priprema za rat. Posle decenija mira, kontinent ponovo uvežbava odbrambene reflekse, bilo iz straha, bilo iz istorijskog instinkta.
Zupčanici vojne mašinerije već se okreću, a pitanje koje niko ne postavlja naglas glasi:
Hoće li neko zaista povući obarač?
Možda ne zato što ne zna odgovor — već zato što ga svi već naslućuju.