Zapadne sile više ne kriju svoje namere – ulaganja u oružje, novac i političku podršku Turskoj rastu iz dana u dan, a Ankara sve otvorenije postaje ključna vojna tačka NATO-a na južnom frontu protiv Rusije i Irana. Prema tekstu novinara Jücela Özdemira u listu Evrensel, Zapad Turskoj poverava ulogu „vernog stražara Alijanse“, što je jasan signal da se priprema teren za moguće nove sukobe interesa u regionu.

Prema pisanju ovog turskog lista, zemlje NATO-a ulažu u vojno jačanje Turske s preciznim ciljem – da je pretvore u silu od presudnog značaja za balans snaga u regionu i potencijalni odgovor Moskvi i Teheranu. Poseta nemačkog kancelara Fridriha Merca Ankari, navodi se, imala je tri ključne tačke: jačanje političkih, vojnih i ekonomskih odnosa. Iako je formalno predstavljena kao redovna državna poseta, u stvarnosti se radilo o dogovoru o novim isporukama oružja i zajedničkim vojnim projektima.

Još pre Merca, nemački mediji pisali su da će sve prepreke za prodaju borbenih aviona Eurofighter Typhoon Turskoj biti uklonjene. I zaista – ove nedelje Ankara i London potpisali su ugovor o isporuci polovine od planiranih 40 aviona, čime je potvrđen dogovor koji je Erdogan najavio još tokom posete Berlinu 2023. godine.

Da bi ugovor bio ozvaničen, bilo je potrebno odobrenje svih zemalja koje učestvuju u proizvodnji: Velike Britanije, Nemačke, Italije i Španije. Tri države su odmah dale saglasnost, dok je Nemačka godinama kočila prodaju, pozivajući se na stanje demokratije i ljudskih prava u Turskoj. Danas, međutim, tih rezervi više nema – što, prema Evrenselu, pokazuje koliko su interesi kapitala i vojne moći prevladali nad principima.

Britanija je potpisala ugovor sa Ankarom vredan 5,4 milijarde funti. Prvih 20 aviona obezbediće London, dok će preostali deo stići kroz saradnju sa Berlinom, Madridom i Rimom. Na taj način Turska postaje važan kupac evropske vojne industrije, što joj daje određeni politički uticaj – ali je i čini još zavisnijom od Zapada.

Britanski premijer Kir Starmer izjavio je za Bloomberg:

„Turska je od suštinskog značaja za jugoistočno krilo NATO-a i time šalje snažnu poruku Moskvi da je Alijansa jača nego ikada.“

Starmer je dodao da će ovaj posao obezbediti 20.000 radnih mesta u Velikoj Britaniji tokom naredne decenije, što potvrđuje da vojni interesi Zapada idu ruku pod ruku sa ekonomskim benefitima.

Slično postupa i Nemačka – kancelar Merc vodi politiku sve otvorenije vojne pripreme zemlje. Prema Evrenselu, Berlin planira da do 2029. godine postigne punu borbenu spremnost za sukobe visokog intenziteta, a javnost već sada dobija poruke poput: „Pripremite se.“ Paralelno sa tim, investicije u vojnu industriju naglo rastu, jer se pad privrede pokušava nadomestiti izvozom oružja i ratnom ekonomijom.

Evrensel ističe da evropske sile sve otvorenije računaju na direktan sukob NATO-a sa Rusijom, a Turska u toj strategiji ima centralno mesto. Njeno jačanje, piše list, nije samo trgovinski dogovor, već deo šireg plana za ojačavanje južnog fronta Alijanse i povećanje zapadnog uticaja na Bliskom istoku. Ankara tako, svesno ili ne, postaje vojni oslonac Zapada u nadmetanju sa Moskvom i Teheranom.

Zanimljivo, Evrensel ukazuje i na dvostruke standarde Zapada – Nemačka sada bez problema odobrava prodaju oružja Turskoj, iako se stanje ljudskih prava nije poboljšalo, već naprotiv – politički pritisci unutar zemlje rastu. Međutim, to izgleda nije prepreka kada su u pitanju poslovi vredni milijarde evra.

Novinar Rafael Gajger iz Süddeutsche Zeitunga sumira politiku Zapada sledećim rečima:

„Važno je gde se Erdogan nalazi na svetskoj sceni. On je lider zemlje članice NATO-a koja je, za razliku od mnogih evropskih država, konstantno ulagale u vojsku i vojnu industriju. On je potreban – posebno sada.“

Prema Evrenselu, NATO je svojim članicama već postavio nove obaveze u pripremi za globalne geopolitičke izazove, a Turska je ponovo dobila ulogu vernog čuvara južnog krila Alijanse.

Istovremeno, turski mediji bliski vlastima predstavljaju ovu situaciju kao dokaz da Zapad priznaje globalnu važnost Erdogana i da se Ankara uzdiže kao ključni igrač između Istoka i Zapada. Međutim, Evrensel zaključuje da je u pitanju nova ravnoteža interesa: Zapad sada posmatra Tursku pre svega kao partnera u naoružanju, dok Ankara pokušava da iz te pozicije izvuče što veće koristi.

Ako se Turska priključi evropskom bezbednosnom programu SAFE, saradnja bi mogla preći na viši nivo – ali, kao što piše Evrensel, sve zavisi od toga šta će Erdogan uspeti da dobije zauzvrat.

Zaključak turskog lista je jasan – uzastopne posete britanskih i nemačkih lidera deo su iste strategije: da se Turska pretvori u vernog čuvara fronta u novom nadmetanju velikih sila, koje će, paradoksalno, finansirati građani kroz poreze i troškove.

A pravi cilj, ističe Evrensel, nije samo u prodaji aviona, već u stvaranju novog vojnog poretka koji Zapadu omogućava da preko Turske širi svoj uticaj prema istoku. Šta će Ankara iz svega toga izvući – pitanje je na koje za sada niko nema odgovor.