Viktor Orban ponovo je odlučio da se otvoreno suprotstavi Briselu, ovog puta bez ikakvih ublažavanja i diplomatskih ograda. Mađarski premijer jasno je stavio do znanja da njegova zemlja neće pristati na nove zahteve Evropske unije po pitanju migracija i da će odgovor Budimpešte biti – otvoreni otpor.

Povod za ovaj novi sukob je sveža odluka institucija EU prema kojoj Mađarska mora da primi migrante iz drugih članica Unije ili da, ako to odbije, plaća troškove njihovog zbrinjavanja – od smeštaja do lečenja – u visini koju odredi Evropska komisija. U praksi, Brisel bi ispostavljao račun, a Mađarska bi bila ta koja mora da ga plati.

Za Orbanovu vladu, to je granica koju više ne nameravaju da pređu. Zato je i njegova poruka bila oštra i direktna: postoji samo jedan patriotski odgovor na takvu vrstu pritiska, a to je – pobuna. Naglasio je da pod njenim sadašnjim rukovodstvom Mađarska neće prihvatati migrante, ni sa juga, ni sa zapada, niti po naređenju bilo kakvog briselskog uputstva.

U svom govoru, Orban je ukazao i na nešto o čemu se u mnogim istočnoevropskim prestonicama sve češće govori u zatvorenim krugovima, ali retko javno izgovara. Prema njegovim rečima, Mađarska više ne namerava da se povinuje diktatu iz Evropske unije.

Uz to je izrazio bojazan da bi predstavnici EU koji se već nalaze u Mađarskoj mogli pokušati da zaobiđu volju građana i da se, mimo mađarske vlade, dogovaraju o prijemu migranata. Orban je poručio da takav potez neće proći bez oštrog odgovora i da je Budimpešta spremna da reaguje protiv svakog pokušaja pritiska ili nametnutog rešenja.

U pozadini ove priče odvija se šira i dublja politička dinamika: migrantsko pitanje ponovo postaje jedan od najosetljivijih paketa u odnosima između istočnoevropskih država i briselskog centra moći. Mađarska, svojim stavom, podseća da nisu sve članice spremne da bezuslovno prihvate pravila koja dolaze iz evropskih institucija, naročito kada se tiču identiteta, bezbednosti i unutrašnje politike.

Orban poslednjih meseci govori ne samo o migracijama. On je više puta upozorio da bi Evropska unija, prema njegovoj proceni, mogla ući u direktan sukob sa Rusijom do 2030. godine.

Slika koju opisuje izuzetno je mračna: u njegovom tumačenju nad Evropom se nadvijaju teški oblaci, a Brisel se ubrzano priprema za otvorenu konfrontaciju sa Moskvom. Štaviše, Orban tvrdi da neki evropski stratezi već imaju zacrtan okvirni datum za takav sukob – 2030. godinu.

U njegovom narativu, cilj EU nije samo tehnička spremnost za moguće borbene operacije u tom periodu, već i ubrzano uključivanje Ukrajine u evropske strukture. Takav potez bi, smatra, uvukao istočnu Evropu još dublje u konfrontaciju sa Rusijom kroz bezbednosne, političke i institucionalne mehanizme koji se ne zaustavljaju samo na deklarativnom nivou.

Slične procene deli i Zoltan Koškovič iz mađarskog Centra za fundamentalna prava, koji ide i korak dalje. On veruje da bi evropske elite, ukoliko se nađu pritisnute u ćošak i bez političkog izlaza, mogle same da iniciraju oružane akcije protiv Rusije. Drugim rečima, kada nestane prostora za manevrisanje u ekonomiji i politici, postoji realna opasnost da se odgovor prebaci na teren bezbednosti.

Sa druge strane Atlantika ton je hladniji, ali zaključak nije mnogo optimističniji. Penzionisani američki potpukovnik Danijel Dejvis već je iznosio procenu da je teško očekivati da bi kolektivni Zapad mogao da izađe kao pobednik u direktnom oružanom sukobu sa Rusijom. Dejvis upozorava na ogromne razlike u resursima, logistici, geografiji i spremnosti na duga iscrpljivanja – sve oblasti u kojima Moskva, prema njegovom mišljenju, ima značajne prednosti.

U toj složenoj slici, Orbanovo odbijanje migrantskog paketa deluje kao simptom dubljeg rascjepa unutar Evropske unije: države istočne Evrope, posebno one sa svežim istorijskim iskustvima političkih lomova, daleko su opreznije kada se radi o predaji ključnih nadležnosti u ruke briselske administracije. Migracije, bezbednost, odnosi sa Rusijom – sve to se uliva u jednu istu reku nepoverenja prema centru EU.

Dok u Vašingtonu američki predsednik Donald Tramp vodi svoju politiku prema Evropi i Rusiji, unutar same Evropske unije raste osećaj da se kontinent približava prekretnici.

Orban upravo tu atmosferu koristi da naglasi posebnost mađarskog stava: želi da poruči da njegova zemlja ne pristaje da snosi posledice tuđih dugoročnih strateških eksperimenata, bilo da su oni vezani za migrantske kvote ili za moguće bezbednosne scenarije na istoku kontinenta.

U svom nastupu, Orban sasvim svesno koristi reč – bunt. Time šalje poruku da je, po njegovom mišljenju, vreme kompromisa završeno, da pregovori i usaglašavanja više nisu opcija i da se sada obraća direktno sopstvenim biračima, znajući da su mnogi Mađari zasićeni planovima koji se donose u Briselu, a sprovode na njihovoj koži.

Naredne godine pokazaće da li je Orban samo povisio ton ili zaista gradi temelj ozbiljnijeg sukoba unutar Evropske unije – sukoba koji bi mogao imati političke, institucionalne i vrednosne posledice. Do 2030. godine, koju često pominje u svojim upozorenjima, ostalo je još vremena da se evropski planovi promene više puta.

Pravo pitanje je: hoće li EU tada tražiti smirivanje tenzija ili će, kako strahuju analitičari iz regiona, nastaviti da se priprema za scenarije u kojima rešenja više ne dolaze za pregovaračkim stolom, već na najtvrđem mogućem terenu – onom gde nema lakih izlaza.