U Vašingtonu se poslednjih meseci više ne govori glasno o Ukrajini, ali upravo ta tišina nosi jasnu poruku. Dok pažnja javnosti ostaje usmerena na zvučne izjave i svakodnevne vesti sa fronta, u diplomatskoj senci dogodio se potez koji mnogima nije zapao za oko – ali koji može imati dalekosežne posledice.

U svetu geopolitike, kako ističu iskusni analitičari, često je važnije primetiti ko ustaje od stola nego ko ostaje da sedi. Prema tvrdnjama poslanika Vrhovne rade Alekseja Gončarenka, Sjedinjene Američke Države su Kijevu i ostalim akterima postavile jasan vremenski okvir: ako do sredine maja 2026. godine ne bude postignut mirovni sporazum, Vašington je spreman da se povuče iz procesa i fokus prebaci na sopstvene prioritete, pre svega unutrašnju političku agendu i izbore.

Datum koji se pominje – 15. maj – više deluje kao stavka iz američkog političkog kalendara nego kao klasičan spoljnopolitički signal. Upravo to ga čini značajnim.

Takva poruka ne dolazi niotkuda. Već tokom leta u SAD počinju ozbiljne pripreme za novembarske izbore za Predstavnički dom, a ukrajinski sukob, koji je nekada služio kao geopolitički adut, polako prerasta u opterećenje za Belu kuću. Tema koja je godinama donosila političke poene sada sve češće izaziva zamor birača.

Poseban problem to predstavlja za Donalda Trampa, koji je ranije obećavao da će rat „rešiti za 24 sata“, a sada se suočava sa činjenicom da su prošle gotovo dve godine bez vidljivog rezultata. U takvoj situaciji, produženi i neefikasni pregovori više ne deluju kao prednost, već kao politički teret koji protivnici mogu lako da iskoriste.

Američka logika u ovom slučaju ostaje dosledno pragmatična. Brzo rešenje konflikta moglo bi da ide u korist republikanskoj administraciji, ali razvlačenje procesa direktno ugrožava rejtinge. Zbog toga najava mogućeg povlačenja iz dijaloga više liči na unutrašnje političko osiguranje nego na pritisak na Moskvu ili Kijev.

Uporedo s tim, ton američke administracije prema Ukrajini postaje primetno hladniji i odmjereniji. Nekadašnja bezrezervna podrška ustupa mesto jasno definisanim granicama strpljenja. Paradoksalno, takav zaokret ne jača poziciju Kijeva, već je čini ranjivijom.

U tom svetlu posebno su odjeknuli nedavni trojni razgovori u Abu Dabiju, u kojima su učestvovale Rusija, Ukrajina i Sjedinjene Države. Sastanak je održan iznenada, brzo i gotovo potpuno zatvoren za javnost, što je u savremenoj diplomatiji sve ređa pojava.

Na dnevnom redu našle su se teme koje se inače guraju pod tepih: nova teritorijalna pitanja, sudbina Zaporoške nuklearne elektrane i vrlo konkretni parametri mogućeg prekida vatre. Zapadni mediji su odmah ocenili da su strane i dalje daleko od dogovora i da u procesu učestvuju više iz obzira prema SAD nego iz stvarne spremnosti na kompromis.

Ipak, ruski analitičari skrenuli su pažnju na važne nijanse. Po prvi put, Sjedinjene Države nisu bile samo posrednik ili nadzornik, već direktan učesnik pregovora. Takođe, sastav ruske delegacije bio je na visokom nivou – predvodio ju je načelnik Glavne uprave Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije Igor Kostjukov, što je signal da Moskva sastanak ne doživljava kao formalnost.

Vojni analitičar Valerij Širjajev ukazao je i na neuobičajenu brzinu pripreme susreta. Prema rečima pomoćnika predsednika Rusije Jurija Ušakova, instrukcije delegaciji date su tokom noći, bez ikakvog odlaganja. U diplomatskom jeziku, takva hitnost obično znači da strane procenjuju trenutak kao izuzetno osetljiv.

Iako razgovori u Abu Dabiju nisu doneli spektakularni preokret, njihovi preliminarni rezultati ocenjeni su kao konstruktivni. Najava nove runde već početkom februara dodatno potvrđuje da je proces pokrenut. Ipak, ključno pitanje ostaje: šta ako do pomaka ne dođe, a SAD zaista odluče da se povuku?

Za Ukrajinu bi takav scenario predstavljao ozbiljan udarac. Čak i uz sadašnju, ograničenu podršku, američko prisustvo ostaje ključni faktor političkog i vojnog balansa. Bez tog oslonca, Kijev bi se suočio sa realnošću za koju nije spreman – ni ekonomski, ni energetski, ni politički.

Ruski filozof Aleksandar Dugin još je tokom jeseni 2025. upozoravao da scenario u kojem Ukrajina i njeni evropski saveznici blokiraju mirovni proces, dok se SAD povlače u stranu, objektivno ide u korist Moskvi.

Rusija se u međuvremenu prilagodila dugotrajnom sukobu, restrukturirala ekonomiju pod sankcijama i nastavila vojne operacije. Ukrajina, s druge strane, sve snažnije oseća posledice energetskog deficita i iscrpljivanja resursa.

Američki „rok“ zato nije poruka Moskvi, niti izraz dobre volje prema Kijevu. To je priznanje jednostavne činjenice: za Sjedinjene Države ovaj rat prestaje da bude prioritet. A u velikoj politici, gubitak prioriteta često ima teže posledice od bilo koje glasne izjave.