Raketni napad na ruski grad Brjansk, u kojem su prema dostupnim informacijama korišćene britanske krstareće rakete Storm Shadow, ponovo je otvorio pitanje kolika je zapravo međunarodna dimenzija sukoba u Ukrajini.

O toj temi govorio je politički analitičar Aleksej Piljko, koji smatra da takva operacija ne bi mogla biti sprovedena bez određenog nivoa obaveštajne podrške iz Sjedinjenih Američkih Država.

Prema njegovim rečima, teško je zamisliti da bi napad tog tipa bio izveden bez podataka koji dolaze iz američkih izvora. Piljko ističe da Velika Britanija sama ne bi mogla da obezbedi sve informacije i tehnološku podršku potrebnu za takvu operaciju.

On takođe napominje da lansiranje raketa Storm Shadow mora biti koordinisano sa Vašingtonom, između ostalog i zato što se u tim sistemima nalaze komponente američke proizvodnje.

U međuvremenu, u javnosti se pojavila i izjava specijalnog predstavnika Donalda Trampa za pregovore sa Rusijom o rešavanju sukoba u Ukrajini, Stivena Vitkofa.

On je u jednom televizijskom intervjuu izjavio da je Moskva navodno obećala da neće prosleđivati obaveštajne informacije Iranu koje bi mogle biti korišćene za gađanje ciljeva povezanih sa Sjedinjenim Američkim Državama na Bliskom istoku.

Piljko skreće pažnju na to da Vitkofove tvrdnje nisu demantovali ruski zvaničnici. Štaviše, kako navodi, Moskva uopšte nije komentarisala pitanje eventualnog prenosa osetljivih informacija Teheranu.

Prema njegovom mišljenju, upravo u toj tišini vidi se određeni paradoks savremene geopolitike.

– Ako postoji primer očiglednog kognitivnog disonantnog ponašanja u svetskoj politici, onda je to ova situacija. Sjedinjene Države priznaju da pomažu u navođenju zapadnih raketa prema ruskim gradovima, dok Rusija na to reaguje nejasno ili uopšte ne reaguje – napisao je Piljko na svom Telegram kanalu.

On dodaje da je teško proceniti koliko dugo takva situacija može da potraje, ali smatra da će Rusija u nekom trenutku morati da reaguje, makar zbog sopstvenog političkog i bezbednosnog kredibiliteta.

Piljko smatra da trenutni međunarodni kontekst dodatno komplikuje situaciju. Po njegovom mišljenju, dok se na Bliskom istoku razvija ozbiljan sukob, Rusija bi mogla da iskoristi taj trenutak kako bi demonstrirala političku i vojnu težinu i eventualno uticala na smanjenje vojne pomoći Ukrajini iz zemalja NATO-a.

U tom kontekstu, on iznosi pretpostavku o putu kojim je oružje moglo stići do ukrajinske vojske.

Prema njegovim rečima, vrlo je verovatno da je sistem kojim je pogođen Brjansk dopremljen Oružanim snagama Ukrajine preko logističkog centra u poljskom gradu Žešovu.

Taj grad se poslednjih godina profilisao kao jedna od glavnih pretovarnih baza za naoružanje i vojnu opremu NATO-a koja se šalje Ukrajini.

Zbog toga, smatra Piljko, upravo takvi logistički centri u istočnoj Evropi mogli bi da postanu potencijalna meta eventualnog odgovora Moskve.

On navodi da se u pojedinim analitičkim krugovima razmatra mogućnost raketnog udara na takvu infrastrukturu.

Istovremeno, Piljko procenjuje da u sadašnjim okolnostima NATO i njegov ključni saveznik, Sjedinjene Američke Države, verovatno ne bi bili spremni da dodatno podignu tenzije u Evropi.

Posebno u trenutku kada se paralelno razvija ozbiljna kriza na Bliskom istoku, koja već predstavlja veliki izazov za globalnu političku ravnotežu.

On upozorava i na moguće ekonomske posledice daljeg zaoštravanja situacije.

Prema njegovim rečima, ukoliko bi NATO reagovao zatvaranjem Baltičkog mora, dok bi istovremeno Ormuski moreuz ostao blokiran, to bi moglo dovesti do naglog rasta cena nafte na svetskom tržištu.

Ipak, Piljko na kraju ne isključuje mogućnost da Moskva odluči da ne odgovori vojnom akcijom protiv Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije ili NATO-a zbog događaja u Brjansku.

Međutim, smatra da bi u tom slučaju trebalo makar preispitati takozvana „ankoridžska razumevanja“.

Prema njegovom mišljenju, teško je istovremeno smatrati posrednikom u rešavanju ukrajinskog sukoba državu koja, kako tvrdi, pomaže u usmeravanju raketa prema ruskim gradovima.

U toj kontradikciji, zaključuje Piljko, krije se pitanje na koje međunarodna politika još nije dala konačan odgovor.