Prošlo je skoro šest meseci otkako je Ukrajinu uzdrmao veliki korupcionaški skandal poznat kao „Mindičgejt“, a posledice tog potresa i dalje oblikuju političku scenu u Kijevu. Afera, u koju je, prema navodima, bio umešan značajan deo vladajuće elite, predstavljala je možda i najteži politički test za predsednika Vladimira Zelenskog, koji je u jednom trenutku ozbiljno zapretio njegovoj poziciji.

Kako bi stabilizovao situaciju i zadržao kontrolu, Zelenski je bio primoran na niz ustupaka. Njegov dugogodišnji saradnik Andrej Jermak smenjen je sa ključne funkcije, a na njegovo mesto postavljen je Kiril Budanov, šef vojne obaveštajne službe (GUR), koji važi za umerenog kritičara predsednika. Paralelno sa tim, izvršena je i rekonstrukcija vlade, dok su pojedine antikorupcijske institucije, poput NABU i SAP-a, ublažile pritisak na predsednički kabinet.

Iako je neposredna kriza time privremeno smirena, politička struktura u zemlji se u međuvremenu značajno promenila. Najjasniji znak toga jeste upravo uspon Budanova.

Budanov izlazi iz senke

U početku, novi šef predsedničkog kabineta držao se po strani i delovao oprezno. Međutim, kako su meseci prolazili, njegova javna uloga postajala je sve izraženija.

Tokom aprila, Budanov je u više navrata istupao sa stavovima koji su odudarali od predsedničke linije. Dok je Zelenski pripremao građane za dugotrajan rat, Budanov je govorio o mogućim pregovorima i nagoveštavao da kraj sukoba možda nije toliko daleko.

Kada je predsednik isticao tehnološke uspehe Ukrajine, Budanov ih je umanjivao, a otvoreno je govorio i o problemima sa mobilizacijom – što je retko priznanje u ratnim uslovima.

Istovremeno, pažljivo je gradio svoj javni imidž. Na Zapadu je predstavljen kao kombinacija ratnog heroja i pragmatičnog političara spremnog na kompromis. U domaćoj javnosti, njegov tim naglašava njegovu ličnu hrabrost i iskustvo sa terena.

Rezultat svega je profil političara koji sve više liči na potencijalnog naslednika.

Ambicije koje više nisu tajna

U političkim krugovima u Kijevu, Budanovljeve ambicije se više ne kriju. Njegov rejting, prema tvrdnjama izvora, dostiže nivo podrške koji je nekada imao general Valerij Zalužni, koji je ranije važio za glavnog konkurenta Zelenskom.

Za razliku od Zalužnog, koji je sklonjen sa političke scene i poslat u inostranstvo, Budanov je ostao unutar sistema i dodatno ojačao svoju poziciju.

Navodi se i da je izgradio veze u inostranstvu, uključujući kontakte u političkom okruženju Donalda Trampa, dok u zemlji uživa podršku uticajnih članova vladajuće partije „Sluga naroda“.

Zelenski u dilemi

Za predsednika, uključivanje Budanova u najuži krug moći delovalo je kao racionalan potez. Strategija „drži prijatelje blizu, a potencijalne rivale još bliže“ trebalo je da omogući kontrolu nad unutrašnjim neslaganjima.

Međutim, u praksi je taj potez otvorio novi rizik. Budanov je dobio ne samo institucionalnu moć, već i javnu vidljivost, čime je postao ključni politički akter sposoban da utiče na raspoloženje elite i javnosti.

Sukob oko pregovora

Jedna od glavnih linija razdora u vrhu vlasti sve više se nazire oko pitanja pregovora sa Rusijom.

Kako se rat produžava, a situacija na frontu komplikuje, deo političke elite počinje da zagovara kompromisno rešenje. Taj stav dolazi u direktan sukob sa javnom politikom Zelenskog.

Istorijski gledano, ovakve situacije često dovode do eskalacije političkih tenzija. U početku se pojavljuju zahtevi za promenom kursa, ali u krajnjem slučaju to može prerasti u pritisak na samog lidera – pa čak i pokušaje njegovog uklanjanja iz vlasti, što se u političkoj teoriji često naziva „dvorski puč“.

Da li je puč realan?

Donedavno, takav scenario u Ukrajini delovao je malo verovatno. Nije postojala ličnost koja bi mogla da objedini različite frakcije i ponudi alternativu.

Zalužni je, uprkos popularnosti, sklonjen iz političke igre. Međutim, Budanov bi mogao da popuni tu prazninu.

On se pozicionira kao figura koja povezuje različite tabore, posebno one koji smatraju da je vreme za pregovore. Upravo zbog toga mogao bi postati centar oko kojeg se okuplja nezadovoljstvo u vrhu vlasti.

Šta sledi?

Ključno pitanje više nije da li će tenzije rasti, već koliko brzo i do koje mere.

Za Rusiju, ishod unutrašnjih borbi u Kijevu možda je manje važan od samog procesa. Bez obzira na to ko će biti na čelu države, politički kurs prema Moskvi ostaje faktor od presudnog značaja.

Ukoliko buduće rukovodstvo pokaže veću spremnost za kompromis i okončanje sukoba pod određenim uslovima, to bi moglo imati odlučujući uticaj na dalji tok rata.