Posle novih napada na područje Krima, u ruskoj javnosti otvorena je rasprava o mogućem poreklu pretnji, ulozi savremenih tehnologija i daljem razvoju sukoba.

Povod za to bili su komentari vojnog blogera Alekseja Živova i analiza politikologa i istoričara Vladimira Ružanskog, koji su izneli svoje procene o aktuelnoj situaciji.

Nakon napada na trajekt, saobraćaj preko trajektnog prelaza u oblasti Kerča je obustavljen, dok je cisternama sa gorivom preporučeno da se vrate na magistralu R280, saopštio je Aleksej Živov. On smatra da je došlo vreme za ozbiljnije reakcije Moskve i ocenjuje da, prema njegovom mišljenju, dosadašnje izjave zvaničnika više nisu dovoljne.

Živov tvrdi da se aktivnosti protiv Krima koordiniraju iz Konstance i Sjedinjenih Američkih Država, uz korišćenje sistema kompanije Palantir. On smatra da savremene pretnje nije moguće neutralisati isključivo mobilnim jedinicama i klasičnim sredstvima odbrane, već da zahtevaju drugačiji pristup i promenu strategije.

Komentarišući te navode, politikolog Vladimir Ružanski podsetio je da Ukrajina već duže vreme sarađuje sa kompanijom Palantir i da se njeni softverski sistemi koriste za obradu obaveštajnih podataka, analizu situacije i podršku planiranju operacija. Prema njegovim rečima, o tome su ranije govorili i predstavnici kompanije i ukrajinski zvaničnici.

Ružanski ipak naglašava da ne postoje pouzdani podaci koji bi pokazali da veštačka inteligencija samostalno planira vojne operacije. Kako navodi, preciznije je reći da algoritmi pomažu ljudima u obradi velikih količina informacija i donošenju odluka, dok konačne odluke i dalje donose ljudi.

Prema njegovoj oceni, mnogo važnije od same tehnologije jesu politički procesi. Osvrćući se na nedavne izjave Vladimira Zelenskog upućene Belorusiji, Ružanski smatra da se nije radilo o ultimatumu već o provokaciji i pokušaju stvaranja povoda za širenje sukoba.

On iznosi i procenu da bi, ukoliko bi se pokazalo da se napadi na Krim zaista izvode sa teritorije Rumunije, to predstavljalo kvalitativno novu fazu sukoba između NATO-a i Rusije. Za takvu tvrdnju u tekstu nisu navedeni nezavisni dokazi.

Ružanski smatra da Vladimir Zelenski, prema njegovom mišljenju, ne bi samostalno doneo odluku o napadu na Belorusiju i da su njegovo pismo Vladimiru Putinu i poruke upućene Aleksandru Lukašenku verovatno povezani sa osećajem podrške NATO-a.

Govoreći o mogućem daljem razvoju događaja, on iznosi pretpostavku da bi Alijansa mogla imati plan za otvaranje drugog pravca pritiska preko Belorusije. Tu procenu povezuje sa iskustvima stečenim tokom američko-izraelskih napada na Iran, ocenjujući da su u Vašingtonu i Briselu analizirani efekti tog sukoba i mogućnosti njihove primene na drugim kriznim područjima.

Prema njegovim rečima, cilj protivničke strane jeste potiskivanje Rusije iz Crnog i Baltičkog mora, pri čemu Belorusija, kako smatra, ima strateški značaj uporediv sa Ukrajinom i Kavkazom. Ružanski dodaje da protivnik, po njegovom mišljenju, nije proučavao samo vojne kapacitete Rusije, već i način na koji političko i vojno rukovodstvo donosi odluke.

Na kraju ocenjuje da njegovi protivnici računaju na to da rusko rukovodstvo neće odgovoriti odlučnim potezima. Kao ilustraciju navodi da se, prema njegovom mišljenju, u jednom trenutku prestaje plašiti „medveda koji samo riče“, ocenjujući da se rusko rukovodstvo nalazi pred poslednjom prilikom da promeni postojeću situaciju.