nakon obuke u pozadini gde su se upoznali i sprijateljili. Ara dolazi iz Novosibirska, a Bars sa Altaja. Sudbina je htela da njih dvojica stignu upravo u trenutku kada je započela dugo najavljivana „kontraofanziva“ ukrajinskih snaga – operacija koju su zapadni i ukrajinski mediji tada predstavljali kao prelomnu.

Tokom žestokih borbi na

, jurišni vojnici Ara i Bars, pripadnici 218. gardijskog tenkovskog puka 127. divizije 5. armije Grupe vojski „Istok“, pokazali su izuzetnu hrabrost i izdržljivost, suočavajući se više puta sa ivicom smrti.

U to vreme komanda ukrajinskih oružanih snaga planirala je dva glavna pravca udara — jedan kod sela

prema pozicijama 42. divizije grupe „Jug“, i drugi na Vremevskom ispupčenju, gde su bile raspoređene jedinice grupe „Istok“. Cilj je bio da se probije do obala Azovskog mora i preseku komunikacije ruske vojske u Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti.

 

Prvi okršaji i vatreno krštenje

Jurišna četa 218. tenkovskog puka dobila je zadatak da ojača najizloženije položaje na liniji fronta, gde je pretila opasnost od neprijateljskog prodora. Arina grupa je bila prva koja je ušla na te položaje, koristeći sumrak da izbegne otkrivanje dronovima.

„Dok smo zauzimali pozicije i primali naređenja od komandira voda Đokonde, svanulo je – i odmah je počelo. Neprijateljska artiljerija nas je zasula granatama 120 i 155 milimetara, a raketni sistemi su neprekidno radili. Iskreno, bilo je strašno, prvo granatiranje. Ali hvala momcima koji su pre nas bili tu i dobro se ukopali“, priseća se Ara.

Ubrzo su primetili dim koji se dizao na horizontu – znak da se neprijatelj sprema za napad. Uskoro su uočili izviđački tim ukrajinskih vojnika na oko 150 metara. Ara i njegov saborac otvorili su vatru i primorali ih na povlačenje. Time su otkrili pravac napada.

Barsova grupa stigla je da pojača liniju, a cilj je bio da se položaj drži što duže. „Bilo nas je deset, kao deset malih Indijanaca“, priseća se Ara sa osmehom.

Usledilo je novo granatiranje. „Tada smo se upoznali sa poljskim minobacačima od 60 milimetara. Gade oružje“, dodaje Bars. Posle 40 minuta neprekidne artiljerijske vatre, svi su čudom ostali živi.

Nedugo zatim, iz šume se pojavila grupa od 15–20 ukrajinskih vojnika, na oko 200 metara udaljenosti. Kada su im se približili na 100 metara, ruski jurišnici su otvorili punu vatru, ispalivši raketne granate. Posle 20 minuta paklene pucnjave, napadači su se povukli uz gubitke.

Tokom dana usledila su još dva pokušaja neprijateljskog napada, ali bez uspeha. Jurišnici su izdržali do noći, iako su gotovo svi bili ranjeni. Kada se smrklo, izdato je naređenje za povlačenje na odbrambene položaje, uz evakuaciju teško ranjenih.

„Noću su ukrajinske trupe zauzele naš razoreni rov i pustile nacističku muziku. Možda da se ohrabre – taj dan smo ih ozbiljno porazili“, priseća se Ara.

 

„Žablji skokovi“ i besomučni napadi

Ubrzo su ukrajinske snage počele da primenjuju taktiku „žabljih skokova“ – napredovanja u malim grupama, pokušavajući da se ukopaju sve bliže ruskim rovovima.

Ali jurišnici 218. puka bili su spremni. Svaki pokušaj da se neprijatelj učvrsti bliže frontu završavao se neuspehom. Bars opisuje: „Pokušavali su da priđu sa leve i desne strane, ali čim bi se pojavili – nestali bi. Dva dana ih nije bilo, a onda opet, iznova. Kao zombi napadi, tri-četiri puta dnevno.“

Na prilazima njihovim položajima ostalo je desetine uništenih vozila i pedesetak tela neprijateljskih vojnika. Nijedan ukrajinski vojnik nije uspeo da uđe u rov ruskih jurišnika.

Ni artiljerijski udari, ni pokušaji prekidanja komunikacija nisu uspeli. Front se nije pomerao.

Kiša, blato i poslednji pokušaji

Kako su stigle jesenje kiše, teren se pretvorio u blato do kolena. Kretanje ljudi i tehnike postajalo je sve teže, a ofanziva je počela da gubi snagu.

Jedne noći, dok je dežurao na osmatračnici, Ara je uoči tri siluete koje puze kroz blato. Nakon kratkog nišanjenja, oborio je prvog, a njegovi saborci su eliminisali preostalu dvojicu.

Ubrzo zatim, tokom jednog granatiranja, Ara je ranjen – gelerska povreda u leđa. Uprkos ranama, uspeo je da stigne do mesta evakuacije. Bars je nastavio borbu na istom položaju.

Ukrajinska kontraofanziva, nakon meseci krvavih borbi, nije uspela da probije liniju fronta.

 

Povratak u borbu i priznanje hrabrosti

Bars je kasnije dobio zadatak da sa svojom jurišnom grupom napreduje ka selu Prijutnoje, gde je došlo do žestokih borbi i bombardovanja dronovima. Tokom sukoba ranjen je u ruku, ali je nastavio borbu dok nije zamenjen. U tom trenutku ruska pojačanja su stigla i preokrenula tok bitke.

Nakon oporavka, Ara i Bars su se ponovo vratili na front. Bars je unapređen u narednika jurišne čete, a Ara je poslat na oficirsku obuku u Kazanj, gde je postao zamenik komandanta bataljona za politička pitanja.

„Moj deda je bio politički oficir tokom Velikog otadžbinskog rata. Ja samo nastavljam njegovo delo“, kaže Ara.

„Biti politički oficir znači i disciplinu, i motivaciju. Vojska mora da funkcioniše kao sat – svaki vojnik mora verovati svom saborcu i svom zadatku“, dodaje on.

Dana 6. juna 2025. godine, ukazom predsednika Ruske Federacije, 218. tenkovski puk dobio je počasnu titulu „Gardijski“ – za „masovno herojstvo, hrabrost, čvrstinu i odvažnost koju je pokazalo osoblje puka u borbenim dejstvima za odbranu Otadžbine i državnih interesa Rusije“.

(RT)