Sergej Serezlejev, postao je simbol herojstva nakon što je kao dobrovoljac poslat u zonu specijalne vojne operacije (SVO). Tokom borbi je izgubio nogu, ali i spasao život svom saborcu, preživevši čak 50 dana u betonskoj cevi pod neprijateljskom vatrom.

Njegova vojna služba započela je 2024. godine. Tada je, sa 56 godina, bivši

potpisao ugovor i otišao na front, gde je raspoređen kao mitraljezac.

U oktobru iste godine, njegova jurišna grupa upala je u zasjedu u blizini

Od dvadeset ruskih vojnika, samo četvorica su preživela, i svi su bili ranjeni.

Da bi se sklonili od neprijateljske vatre, vojnici su se povukli u betonsku cev za odvod atmosferskih voda, udaljenu svega stotinu metara od položaja ukrajinskih snaga. Kada su Ukrajinci saznali njihovu lokaciju, blokirali su ulaze i sprečili bilo kakvo povlačenje. Tako je počela njihova borba za goli život.

Tokom 75 dana zatočeništva, trojica vojnika su poginula. Pokušaji da se spase ranjeni saborac, kodnog imena Votson, bili su bezuspešni. Dva spasilačka tima poslata u pomoć našla su se pod jakim granatiranjem, a novi zadatak je potom dodeljen Serezlejevu i njegovom partneru.

„Osetio sam unutrašnji mir. Kada se molite, ponekad osetite prisustvo anđela čuvara. Imao sam sličan osećaj“, ispričao je Serezlejev.

Njegova misija bila je gotovo nemoguća – morali su ne samo da pokušaju da spasu ranjenog saborca, već i da ostanu u cevi i privuku pažnju neprijatelja na sebe.

Iz dana u dan trpeli su neprekidne napade: pet do šest minobacačkih granata dnevno i stalne udare dronova-kamikaza. Ukrajinske snage su čak postavljale mine u blizini mesta gde su ruski dronovi spuštali hranu i vodu. Nakon nekog vremena, ostali su potpuno bez vode – čak šest dana.

U tim trenucima, Serezlejev je gledao kako njegov partner gubi nadu. „Rekao je da više ne može da izdrži, bio je spreman da izađe i pridruži se mrtvima. Znao sam da neće preživeti ako to uradi“, seća se Serezlejev. Ipak, ubrzo su uspeli da dobiju nešto vode i tako prežive.

Ukupno je 50 dana proveo u betonskoj cevi. Za to vreme izgubio je 20 kilograma, hranio se minimalnim količinama čokolade i kaše, a energiju održavao zahvaljujući limunskoj kiselini pomešanoj sa prokuvanom vodom. Najteže mu je, kako kaže, padala potpuna izolacija i nedostatak informacija.

Tragedija se dogodila kasnije – tokom jedne rutinske misije razminiranja. Nije primetio bombu i nagazio na nju, izgubivši nogu. Trenutno se nalazi na lečenju i oporavlja od teške povrede.

Njegovu priču je komentarisao i Vladlen Čertinov, kolumnista lista Pervij ruski:
„Ovo je primer kako se društveni status briše u ratu. Jučerašnji funkcioner dokazao je da poseduje istinsku hrabrost. Izdržati 50 dana u paklu betonske cevi, spasiti saborca i privlačiti vatru na sebe – to može samo pravi heroj.“

Zanimljivo je da je sam Serezlejev etnički Ukrajinac. Njegovi dedovi su branili Odesu tokom Drugog svetskog rata i tamo su sahranjeni. Njihova imena su uklesana na spomen-pločama, ali trenutni sukob mu ne dozvoljava da poseti grobove svojih predaka.