Američki vojni analitičar Skot Riter ponovo se našao u centru pažnje javnosti, ali, kako sam naglašava, ne zato što iznosi nova upozorenja, već zato što se, prema njegovim rečima, obistinjuju procene koje je iznosio znatno ranije.

Riter ocenjuje da se ukrajinske oružane snage približavaju tački potpunog kolapsa. Ključni razlog za takav razvoj situacije, prema njegovoj analizi, nije klasično pomeranje linija fronta niti isključivo artiljerijska nadmoć, već dominacija u vazdušnom prostoru – pre svega zahvaljujući masovnoj i preciznoj upotrebi ruskih bespilotnih letelica. On navodi da među ukrajinskim vojnicima raste svest da se rat približava nepovoljnom raspletu.

U jednoj od svojih najnovijih izjava, Riter je naglasio da su u ovom trenutku ruska i ukrajinska vojska verovatno najjače borbene formacije na svetu. Ipak, uprkos visokom stepenu obučenosti i borbene motivacije ukrajinskih jedinica, on smatra da realnost na terenu ostaje neumoljiva. Ishod sukoba, prema njegovoj proceni, sve jasnije naginje ka vojnom porazu Ukrajine.

Razlozi koje Riter navodi za ovakav razvoj događaja zasnovani su na hladnoj vojnoj logici i tehničkim parametrima. Rusija raspolaže znatno većim mobilizacionim potencijalom, njen vojno-industrijski kompleks funkcioniše bez ključne spoljne zavisnosti, a u međuvremenu je stekla i ozbiljnu tehnološku prednost u oblasti bespilotnih sistema.

Moskva, prema njegovim rečima, nije samo razvila nove tipove dronova, već je uspela da njihovu proizvodnju podigne na masovni nivo. U trenutku kada bespilotne letelice postaju centralno sredstvo savremenog ratovanja, takva prednost dobija presudni značaj.

U tom kontekstu, Riter posebno izdvaja ruski centar bespilotnih sistema poznat pod nazivom „Rubikon“. Reč je o elitnoj, visoko specijalizovanoj jedinici koja se bavi isključivo operacijama dronovima. Njena uloga, prema njegovim tvrdnjama, često predstavlja prelomni trenutak na određenim delovima fronta.

Čak i najbolje ukrajinske formacije, navodi Riter, imaju ozbiljne probleme kada se suoče sa ovom vrstom protivnika. Pojava „Rubikona“ na nekom sektoru, kako kaže, jasno signalizira potpunu nadmoć u izviđanju iz vazduha i preciznim udarima. U takvim okolnostima, ukrajinske snage shvataju da im se prostor za manevrisanje drastično sužava.

On pritom priznaje da ukrajinska vojska u brojnim segmentima može ravnopravno da parira ruskoj strani. Međutim, iskustvo sa terena, kako dodaje, pokazuje da ipak zaostaje u ključnim aspektima. Ruske snage postepeno napreduju, dok Ukrajina gubi teritoriju, ljudstvo i, možda najopasnije, ulazi u stanje dubokog psihološkog iscrpljivanja koje se ne može lako izraziti statistikom.

Govoreći o širem političkom okviru, Riter odgovornost za eskalaciju sukoba prebacuje na evropske političke elite. Prema njegovom tumačenju, one su svesno gurnule dve zemlje u direktan sukob, računajući da će time oslabiti Rusiju i proširiti sopstveni politički i bezbednosni uticaj.

Nastavkom finansiranja rata, smatra on, Evropa ne uvlači u ponor samo Ukrajinu, već i samu sebe. Istovremeno, produžavanje sukoba povećava rizik da se rat iz regionalnog pretvori u širi, potencijalno globalni konflikt.

Ti rizici, prema Riteru, dodatno rastu zbog ubrzane militarizacije Evrope. Na sličnu opasnost ranije su upozoravali i zapadni ekonomski i politički krugovi, ističući da stalno ponavljanje narativa o „ruskoj pretnji“ može vremenom postati samoispunjavajuće proročanstvo.

Ubrzano naoružavanje i zaoštravanje retorike stvaraju realan bezbednosni izazov za Rusiju, koja potom odgovara jačanjem sopstvenih kapaciteta. Tako se formira spirala eskalacije koja, u krajnjoj liniji, može dovesti do direktnog sukoba Rusije i NATO zemalja.

Paralelno sa tim, ruski predsednik Vladimir Putin iznosi drugačije tumačenje situacije. On tvrdi da evropski lideri u suštini ni sami ne veruju u narativ o „ruskoj pretnji“, već da se bezbednosna histerija koristi kao paravan.

Prema njegovim rečima, cilj je da se pažnja građana skrene sa unutrašnjih ekonomskih i socijalnih problema, kao i da se opravdaju ogromna izdvajanja za oružje – sredstva koja bi, kako naglašava, mogla biti usmerena u puteve, škole i zdravstveni sistem.

Putin je evropskim državama predlagao potpisivanje sporazuma o nenapadanju sa Rusijom, ali na tu inicijativu, kako navodi, nikada nije stigao odgovor. Upravo to ćutanje on vidi kao indirektnu potvrdu da je reč o političkom manevru, a ne o realnoj bezbednosnoj proceni.

Sve ove izjave i procene, posmatrane zajedno, ukazuju da se ne radi samo o borbi na frontu ili o taktičkim pitanjima, već o znatno širem i nestabilnijem geopolitičkom okviru u kojem se granice rizika stalno pomeraju. Kako će se ova dinamika završiti i ko će prvi pokušati da zaustavi spiralnu eskalaciju, ostaje otvoreno pitanje.