Najveća diva sa ovih prostora, istaknuta umetnica i majka slikara Maneta, Olivera Katarina, danas je sahranjena na Novom groblju u prisustvu prijatelja, porodice i onih koji su poštovali njen rad.
Iako je decenijama važila za jednu od najvećih zvezda jugoslovenske kulturne scene, Olivera Katarina nije želela pompezan i raskošan ispraćaj. Njena želja bila je jednostavna, verovala je da će njen sin Mane pronaći tiho mesto na kojem će moći da je posećuje u miru.
Kada su je upitali da li želi da joj neko održi govor nad grobom, Olivera Katarina je odgovorila kratko i jasno:
– Bez govora, molim.
Ipak, govor na sahrani Olivere Katarine održan je uprkos njenoj želji. Emotivne oproštajne reči izgovorio je sekretar kulturno prosvetne zajednice Srbije, Žika Ajdačić, a govor prenosimo u celosti:
"Živa je, kao i u nama, Olivera Katarina.
Rođena je 5. marta 1940. godine u Beogradu, od oca Budimira Petrovića i majke Katarine. Detinjstvo je provela u Pop Lukinoj ulici, u blizini Savskog mosta. Još kao devojčica pokazivala je sklonost ka umetnosti, pa je, pored osnovne škole, pohađala i školu glume. Po završetku osnovnog obrazovanja upisala je Petu beogradsku gimnaziju, a zatim, po nagovoru oca, Pravni fakultet. Međutim, ubrzo je shvatila da to nije njen životni poziv i napustila je studije. Odlazi u Pariz, gde je provela godinu dana. Po povratku u Beograd upisuje Pozorišnu akademiju i biva primljena u klasu profesorke Ognjanke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Milenom Dravić, Stanislavom Pešić i Brankom Zorićem. Godine 1962. dobija stalni angažman u Narodnom pozorištu, u predstavi „Koštana“.
Nakon snimanja filma „Vojnik“ 1966. godine odlazi na Filmski festival u Kanu. Usledili su brojni pozivi iz inostranstva, u vreme kada je intenzivno nastupala i putovala širom sveta. O njenom glasu i lepoti pisalo se gde god je nastupala, a Radio-televizija Italije (RAI) proglasila ju je pevačicom sa najlepšim glasom Mediterana. Kao interpretatorka narodnih i izvornih pesama održala je više od 100 koncerata širom sveta. Snimila je singl-ploče sa srpskom, grčkom, indonežanskom i drugom muzikom. Poseban uspeh u oblasti zabavne muzike ostvarila je pesmom „Šu-šu“, u kojoj se prepliću zabavni i etno motivi. U čuvenoj pariskoj Olimpiji održala je 72 uzastopna koncerta, na sceni na kojoj su nastupale najveće svetske zvezde filma i muzike. Na filmu je debitovala 1964. godine u ostvarenju „Dobra kobasica“. Igrala je u desetak domaćih i isto toliko inostranih filmova.
Za film „Goja“ nagrađena je na filmskim festivalima u Moskvi i Veneciji, dok je njena najpoznatija uloga bila u filmu „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića, koji je nagrađen na Filmskom festivalu u Kanu. Bio je to prvi jugoslovenski film ovenčan ovim priznanjem.
Glumila je i u filmovima Puriše Đorđevića, Miće Popovića, Zoje Jovanović i Đorđa Kamenjevića. Ostala je upamćena i kao jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali, očaran njenom lepotom i glasom nakon jednog od njenih koncerata u Parizu. Olivera Katarina autorka je zbirke pesama „Beli badnjaci“, a njene pesme zastupljene su i u antologiji pesama o Kosovu. Objavila je i memoarsku knjigu „Aristokratsko stopalo“. U novembru 2013. godine održala je koncert u Sava centru, a u maju 2018. godine i koncert u nekadašnjoj dvorani Doma sindikata, povodom 50 godina od filma „Skupljači perja“. Godine 2017. ponovo je posetila Filmski festival u Kanu, gde je otpevala svoju čuvenu pesmu „Đele, đele“.
Dobitnica je brojnih domaćih i međunarodnih priznanja za doprinos umetnosti i kulturi.
Iz braka sa tadašnjim predsednikom Saveza sindikata Srbije i potpredsednikom grada Beograda dobila je sina Maneta Šakića.
Olivera Katarina bila je sinonim za lepotu, umetnost i uspeh. Kao veliki patriota i rodoljub, ali i istinski talentovana umetnica, bila je istovremeno voljena i osporavana, nagrađivana i nepravedno zapostavljana. Hvala joj za svu lepotu i sjaj koje nam je podarila. Nažalost, mnogi su je za života zaboravili, a tek kada nas je napustila počeli su ponovo da govore o njenom životu, talentu, pesmama i filmskim ulogama. Oni koji su je za života prećutkivali ili zaboravili, danas se prisećaju njene veličine, često samo da bi ispunili novinske stupce. Da li je zaista moguće zaboraviti ovakvu umetnicu i njen neponovljivi talenat? I zašto najveće poštovanje prema umetnicima često dolazi tek kada ih više nema?
Svima nama treba da bude čast što smo živeli u vremenu Olivere Katarine i bili svedoci istorije koju je ispisala svojim radom, umetnošću i zalaganjem za kulturu.
Gospodinu Manetu Šakiću neka bude ponos što je sin žene koja je iza sebe ostavila neprolazna dela i neizbrisiv trag u srpskoj kulturi", rekao je Žika Ajdačić.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)