Ćerka Verice Rakočević, dizajnerka nameštaja Elena Karaman Karić oduvek je privlačila veliku pažnju i detalji iz njenog privatnog života oduvek su intrigirali javnost.
Ona se sa 19 godina venčala sa fudbalerom Peđom Mijatovićem, te su zajednički život započeli su u Valensiji, gde su ostali do kraja braka iz kojeg su dobili dvojicu sinova, Luku i Andreja.
Elena Karić je 2009. godine doživela porodičnu tragediju kada je njen sin u Andrej, preminuo kada je imao 13 godina. Pre više od 20 godina Elena je u intervjuu za magazin "Dama" otvorila dušu o životu i bolesti i smrti sina.
- Najmračniji period mog života je period Valensije. Prva asocijacija je samoća, a potom tuga. Užasno sam patila za Beogradom, nedostajao mi je onaj osećaj sigurnosti i bezbrižnosti koji mi moj grad uvek nudi. Nedostajale su mi mnoge stvari, od jutarnjeg kafenisanja do mirisa rascvetalog kestenja koji je dopirao direktno sa ulice Kneza Miloša i šunjao mi se po stanu s proleća. U Valensiji sam imala svog frizera, svog pedijatra, svog kozmetičara, svoje juvelire... a kad malo bolje razmislim, osim Luke i Peđe nisam imala ništa. Sve u svemu, ne znam koji mi je ćošak Valensije odvratniji. Tu sam, ubrzo po dolasku, ostala trudna sa drugim detetom i kao svaka dokona žena pomislila da će bavljenje još jednim detetom rešiti sve moje probleme. Šta su problemi, shvatila sam tek nekoliko meseci kasnije - pričala je ona i nastavila:
- Desilo mi se poslednje što sam mogla da pretpostavim, porođaj se iskomplikovao i moje dete se rodilo sa cerebralnom paralizom. Nikada nismo ni saznali šta se zapravo desilo. Koliko su lekari pogrešili, a koliko se sudbina poigrala sa nama, verovatno nikada nećemo saznati. Intimno mislim da je osnovni problem bio u tome što nisu našli za shodno da dete, koje je rođeno pet nedelja ranije, stave u inkubator, oslanjajući se na njegovu telesnu težinu. Kako sam ja proučila sve moguće medicinske leksikone i prošpartala sve svetske pedijatrijske klinike, ispostavilo se da lekari ne samo što odmah posle porođaja nisu odreagovali kako je trebalo, nego mu čak ni valbulu za hidrocefalos koji je naknadno dobio nisu ugradili na vreme. Kada je Andrea napunio osam meseci potvrdili su ono u šta sam ja odavno sumnjala - dijagnoza je bila cerebralna paraliza. Nisam morala da čekam da dete napuni osam meseci, da bih konstatovala da sa njim i te kako nešto nije u redu, jer možda ne umem što-šta, ali majka da budem definitivno znam - priačala je dizajnerka svojevremeno.
"Rekli su da ne može da živi s nama"
Kako je ispričala, nije bila svesna šta joj se dešavalo.
- Od samog Andreinog rođenja sam primetila da nešto nije u redu, i kasnije da hidrocefalus nije njegov osnovni problem. Dete koje je hipertonično, koje nema instikt za sisanje, hrani se najmanje sat i po. Pri ruci sam uvek imala sondu za koju su mi objasnili kako se stavlja, kroz nosić u želudac. U bolnici su rekli da on može da živi sa nama jedino ako ne prestane da dobija na težini. Činila sam sve da se tamo ne vrati, naučila nekako da ga hranim i čak da mu radim terapije, misleći u svoj svojoj histeriji da to niko bolje od mene neće uraditi. Lekari su nam govorili da moramo da se priviknemo i da je to krst koji ćemo ubuduće nositi na čelu. Bile su potrebne godine da svoj krst premestim na neki drugi deo mog tela i da shvatim da ako je, potpuno van svih moći prirode, Boga, kosmosa, religije - u startu uništen jedan ljudski život, da treba spasiti preostala tri.
- Danas kad pričam o tome, čini mi se kao da se to dešavalo nekom drugom, a tada, nakon cele te bitke za koju se ispostavilo da je izgubljena, bar tri meseca nisam izašla iz kuće. Moje su se misli vrtele u suicidnom krugu i ja sam vegetirala kao biljka. Imala sam stravičnu potrebu da mi neko nešto kaže... A šta, ne znam. Vapila sam za rečima koje bi mi makar malo ublažile bol. Često sam nalazila utehu u razgovorima sa ljudima koje je mučila ista muka, od nekih sam saznala da su zajedno nekako uspeli sve to da prebrode. Reči koje sam tada tražila čula sam mnogo vremena kasnije, od nekoga koga sam jedva poznavala, kome danas zahvaljujem na svoj sreći - pričala je ona.
"Bila sam u depresiji"
Elena je priznala da je mislila da će umreti od tuge.
- Peđa je, očito, imao svoju unutrašnju bitku, ali nije voleo da se o našem problemu govori. Kao da ćutanje donosi olakšanje. On je ipak imao posao, karijeru, ljude oko njega koji su mu se divili. Postajao je mega zvezda. Kada se nešto slično ljudima desi, oni se ili još više zbliže i sjedine, ili se raziđu. Mi smo se razišli, bez ružnih reči, suza, prebacivanja. Lekari su primetili da je moje stanje prilično ozbiljno i da se moja bolest ne može nazvati depresijom. Luka me je stalno pitao zašto plačem. Bilo je momenata kada sam mislila da ću umreti od tuge. Tuga, sati i sati ništavila i praznine, depresija, patnja... Ništa nije moglo da promeni tok bolesti mog deteta. Međutim, Svevišnji nas očito ne stavlja na iskušenja veća od onih koje možemo podneti, pa sam se nekako, uz pomoć lekara i Luleta, moju zvezdu vodilju, uhvatila u koštac sa definisanjem problema. Zapravo prihvatanjem činjeničnog stanja - pričala je tada ćerka Verice Rakočević čiji je bolesni sin živeo u Valensiji kod prijatelja koji su izgubili sina u sedamnaestoj godini.
BONUS VIDEO
Komentari (0)