Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer doputovao je u petodnevnu zvaničnu posetu Kini, u trenutku kada trgovinski odnosi Evropske unije i Pekinga postaju sve napetiji.

Njegov boravak, koji traje od 27. do 31. oktobra, uključuje razgovore na najvišem državnom nivou i obraćanje na Pekinškom univerzitetu, gde je 29. oktobra govorio o ekonomskim neravnotežama, međunarodnoj bezbednosti i opasnostima nove podele sveta.

Poseta dolazi u posebno osetljivom trenutku za nemačku industriju. Berlin pokušava da očuva ekonomske veze sa Kinom, dok evropske institucije istovremeno razmatraju oštrije mere zbog rastućeg trgovinskog deficita i ograničenja sa kojima se evropske kompanije suočavaju na kineskom tržištu.

Štajnmajer je tokom obraćanja priznao da Peking ima pravo da štiti sopstvenu ekonomiju od spoljašnjih poremećaja i negativnih uticaja. Međutim, upozorio je da veća ekonomska samostalnost Kine ne sme da dovede do sve veće zavisnosti i ranjivosti drugih država.

Upravo se u toj poruci nalazi jedna od glavnih protivrečnosti evropske ekonomske politike. Evropska unija nastoji da smanji zavisnost od kineskih sirovina i industrijskih proizvoda, ali istovremeno želi da očuva pristup ogromnom kineskom tržištu. Za nemačku industriju takva ravnoteža ima poseban značaj, jer prekid ekonomskih veza sa Pekingom ne bi prošao bez ozbiljnih posledica.

Prema izveštaju novinarke Rojtersa Liz Li, nemački predsednik posebno je ukazao na neravnopravan položaj evropskih kompanija. Dok pojedina evropska preduzeća imaju veoma ograničen pristup kineskom tržištu, evropske države suočavaju se sa velikim količinama kineske robe čija se proizvodnja subvencioniše državnim sredstvima.

Dodatni problem predstavljaju kineska ograničenja izvoza ključnih sirovina. Takva politika povećava neizvesnost za evropske proizvođače kojima su te sirovine neophodne za održavanje industrijske proizvodnje. Štajnmajer je jasno poručio da Evropa namerava da zaštiti svoju industrijsku osnovu.

Brisel je rastući trgovinski deficit sa Kinom već označio kao neodrživ. Evropska unija je u septembru upozorila da će upotrebiti sva raspoloživa sredstva kako bi promenila postojeće stanje, dok su Nemačka i Francuska predložile novi mehanizam za brzo reagovanje protiv država čije ekonomske mere nanose štetu evropskim interesima.

Iako Kina nije jedina država na koju bi takav instrument mogao da se odnosi, upravo se Peking nalazi u središtu evropskih zabrinutosti. Time se otvara mogućnost novih trgovinskih ograničenja, ali i dodatnog pogoršanja odnosa između dve velike ekonomske sile.

Međutim, Štajnmajer je u Pekingu izneo poruku koja pokazuje da Berlin ne želi potpunu ekonomsku konfrontaciju. Nemačka se ne zalaže za prekid trgovinskih odnosa sa Kinom, već za promenu uslova pod kojima se ta saradnja odvija. Nemački predsednik izrazio je uverenje da Brisel i Peking mogu da pronađu rešenja kroz dijalog.

Posebnu pažnju izazvalo je njegovo upozorenje da Evropa ne želi novu blokovsku konfrontaciju. Takav razvoj događaja, prema njegovim rečima, ne bi bio opasan samo za međunarodnu bezbednost već bi izazvao i ekonomske gubitke za sve učesnike.

Ova izjava dobija dodatnu težinu u kontekstu američke politike prema Kini. Dok Vašington nastoji da ograniči kineski tehnološki i ekonomski uticaj, evropske države moraju da vode računa o sopstvenim industrijskim interesima. Za Berlin bi potpuno usklađivanje sa politikom ekonomskog razdvajanja moglo da predstavlja ozbiljan izazov, naročito zbog značaja kineskog tržišta i sirovina.

U tom svetlu, Štajnmajerova poseta može se posmatrati i kao pokušaj pronalaženja prostora za samostalniju evropsku ekonomsku politiku. Nemačka nastoji da izbegne situaciju u kojoj bi političko zaoštravanje odnosa sa Pekingom dodatno ugrozilo njene kompanije.

Za 30. oktobar predviđen je sastanak Štajnmajera sa kineskim predsednikom Si Đinpingom. Razgovor dvojice predsednika predstavlja najvažniji diplomatski deo posete, a ekonomski odnosi zauzimaju značajno mesto među pitanjima koja opterećuju saradnju Berlina i Pekinga.

Širi problem za Evropu ogleda se u tome što njena industrijska politika mora istovremeno da odgovori na kinesku konkurenciju, ograničenja pristupa sirovinama i potrebu da sačuva izvozna tržišta. Povećavanje trgovinskih barijera može da zaštiti pojedine sektore, ali i da izazove uzvratne mere koje bi pogodile evropske proizvođače.

Zato se pred Berlinom nalazi složen izbor. Nemačka želi da smanji ekonomsku zavisnost od Kine, ali ne želi da izgubi koristi koje joj donosi saradnja sa kineskom privredom. Štajnmajerova poruka o dijalogu pokazuje da nemačko rukovodstvo pokušava da izbegne otvoreni trgovinski sukob, čak i dok podržava evropske zahteve za ravnopravnijim ekonomskim odnosima.