"Kada iluzije padnu, ostaje odgovornost:

"Šta ostaje od života kada iluzije nestanu? Odgovornost.“

Imre Kertes, mađarski dobitnik Nobelove nagrade, postavio je ovo pitanje sa zapanjujućom preciznošću. Danas ono odjekuje daleko izvan književnosti u politici, ekonomiji i klimatskoj krizi koja već menja naše živote.

Jedna od najopasnijih iluzija o klimatskim promenama jeste verovanje da je to nečiji tuđi problem i da će se desiti negde u budućnosti. Ta iluzija je razbijena.

Kao komesar u Panevropskoj komisiji za zdravlje i održivi razvoj SZO, video sam da klimatske promene nisu samo vanredna zdravstvena situacija – one su i dubok poremećaj tržišta rada.

Širom Evrope, a posebno na Zapadnom Balkanu, zelena tranzicija se sudara sa krhkim sistemima zapošljavanja, dovodeći u opasnost sredstva za život, dok u isto vreme nudi premalo održivih alternativa.

Klimatske promene nisu više apstraktne

Na Balkanu, kao i u ostatku Evrope, klimatske promene sve manje deluju kao apstraktan pojam one su svakodnevni poremećaj koji ugrožava zdravlje, potkopava radna mesta, produbljuje nejednakost i opterećuje otpornost nekih od najranjivijih evropskih ekonomija.

Ovde se ne radi o topljenju glečera na Arktiku, već o realnim problemima:

Termoelektrane na ugalj na Kosovu, koje guše vazduh i doprinose hroničnim bolestima.

Poplave u BiH, koje raseljavaju porodice i uništavaju egzistenciju.

Zagađenje u Skoplju, gde se dim od otpada i biomase zadržava u dolini, čineći glavni grad Severne Makedonije jednim od najzagađenijih u Evropi.

Ljudi već plaćaju cenu

Klimatska kriza već pogađa Balkan. A najteže pogađa upravo one koji su najmanje odgovorni i najranjiviji.

Skoro 3 miliona radnih mesta u regionu direktno je izloženo klimatskim šokovima ili ugroženo zelenom tranzicijom. Zemlje Zapadnog Balkana mogle bi da izgube do 16% BDP-a zbog ekstremnih vremenskih uslova.

To nisu samo brojke – to su:

Rudari u BiH koji ne znaju šta ih čeka.

Poljoprivrednici u Albaniji, čija zemlja nestaje pod vodom.

Mladi, koji još nisu ni zakoračili na tržište rada, a već se osećaju isključeno.

Cena neaktivnosti

Samo u 2014. godini, poplave su izbrisale više od 51.000 radnih mesta. Poplave u BiH 2024. raselile su preko 1.000 domaćinstava, a brojna mala preduzeća morala su da zatvore vrata.

Crnogorska obala, ključ turizma, ugrožena je požarima i erozijom.

Toplotni talasi u Makedoniji i na Kosovu otežavaju fizički rad.

U Albaniji, u jednoj poplavi 2017. izgubljeno je 15.000 hektara useva.

Kada ljudi izgube poverenje, raste frustracija. A kada tranzicija koristi samo privilegovanima – nejednakost se produbljuje.

Ugljenična stvarnost Balkana

Na Zapadnom Balkanu još uvek radi 16 termoelektrana na mrki ugalj – stare, zagađujuće i bez strategije za povlačenje. Njihovo zatvaranje je klimatski neophodno, ali i društveno-politički potres.

Samo u Srbiji i BiH, više od 29.000 radnih mesta vezanih za ugalj je pod rizikom. Čitave zajednice zavise od tih poslova. Bez jasnog plana, ne gubi se samo posao – gubi se budućnost.

EU pomaže, ali nije dovoljno

Evropska unija je do sada finansirala 21 zeleni projekat i obezbedila 6,8 milijardi evra, ali to je i dalje daleko od onoga što regionu treba.

Dekarbonizacija termoelektrane na Balkanu košta od 2,5 do 12 miliona evra po objektu.

Tuzla u BiH, jedna od najvećih zagađivača u Evropi, i dalje radi – bez jasne strategije.

Zaključak: Da li smo spremni za pravu odgovornost?

Klimatske promene nisu pitanje budućnosti – one su tu i sada. Ako ih ne rešavamo pravovremeno, posledice će platiti oni koji već sada imaju najmanje. Neophodna je pravedna tranzicija, sa realnim alternativama, socijalnom zaštitom i jasnim planovima.

Jer kad iluzije padnu ostaje odgovornost.

BONUS VIDEO