Kada je tokom čuvene Bitke kod Jilanda 1916. godine na palubi britanskog bojnog broda HMS Malaya izbio požar izazvan zapaljenim korditom, dvadesetogodišnji mornar Vili Vikaridž zadobio je stravične opekotine koje su mu zauvek promenile život.
Mladi mornar iz Svonsija preživeo je eksploziju, ali su povrede bile toliko teške da je ostao bez većeg dela nosa i delova ušiju. Ožiljno tkivo koje se formiralo nakon opekotina toliko je zateglo njegovo lice da nije mogao da zatvori oči niti da normalno otvori usta. Njegovo lice ostalo je trajno deformisano, zbog čega je svakodnevni život postao gotovo nemoguć.
Godinu dana kasnije Vikaridž je dospeo pod brigu Harolda Gilisa, hirurga rođenog na Novom Zelandu, koji je u Velikoj Britaniji osnovao jedno od prvih odeljenja specijalizovanih za rekonstrukciju lica teško povređenih vojnika.
U pokušaju da obnovi donji deo njegovog lica, Gilis je primenio tada revolucionarnu metodu. Uzeo je veliki režanj kože sa grudnog koša, a tokom zahvata primetio je da se trake kože pod napetošću uvijaju ka unutra. Kako bi sačuvao njihovu prokrvljenost i smanjio rizik od infekcije, ivice kože ušio je u oblik cevi.
Ova improvizacija pokazala se kao izuzetno uspešna i kasnije je postala poznata kao „cevasti režanj“ (tubed pedicle) – tehnika koja se smatra jednim od temelja savremene plastične i rekonstruktivne hirurgije.
Vili Vikaridž bio je među prvim pacijentima na kojima je primenjena ova metoda. Njegov težak slučaj nije samo promenio njegov život, već je doprineo razvoju hirurških tehnika koje se i danas koriste u lečenju osoba sa teškim povredama i deformitetima lica.
BONUS VIDEO
Komentari (0)