Vojni pirotehničar Branislav Kapetanović (61) iza sebe je imao ogroman broj intervencija, a tokom NATO bombardovanja čistio je teren od neeksplodirane municije. Kobnog 9. novembra 2000. na aerodromu kod Sjenice kasetna bomba eksplodirala je u njegovoj ruci. Ostao je bez obe ruke i obe noge, nekoliko dana proveo je u komi, a borba za život i oporavak trajala je godinama.
Danas, više od četvrt veka kasnije, Kapetanović za Alo! govori o trenutku eksplozije, putu do bolnice, godinama provedenim na VMA, ali i o životu koji je morao praktično da nauči iz početka.
Njegova priča tog 9. novembra, međutim, nije počela zadatkom uništavanja bombe. Posao zbog kojeg je otišao u Sjenicu, kaže, već je bio završen.
- Nisam ni imao zadatak da idem nešto da uništavam. Trebalo je da dođe jedan visoki oficir iz Beograda i moja obaveza bila je da ranije pregledam teren da slučajno ne naiđe na nešto. To smo završili. Otišli smo posle u komandu u Sjenici, bilo je već oko tri sata po podne i praktično smo samo čekali da sednemo u kola i krenemo kući. Tada javljaju s aerodroma da su pronašli još pet-šest kasetnih bombi - priseća se Kapetanović.
Kaže da je tog dana već bio iscrpljen. Gotovo mesecima nije spavao jer mu je otac bio teško bolestan, pa je noći često provodio sa njim kod lekara.
- Već tri-četiri meseca sam bio neispavan. Bukvalno sam svaku noć bio s ocem u Hitnoj pomoći zato što je bio jako bolestan. Dođem kući, ne stignem ni da odspavam, a već moram na posao. Dan pre puta sam molio komandanta: „Nemojte da me terate, nađite nekog drugog. Toliko sam neispavan.“ Rekao mi je da idem samo da pregledam teren, da neću ništa raditi. I tako sam otišao - kaže Kapetanović.
Kada su se ponovo vratili na aerodrom, nekoliko pronađenih bombi uklonio je bez problema. Potom je prišao zaraslom žbunu.
- Učinilo mi se da unutra stvarno ima kasetna bomba, ali nisam bio siguran. Samo sam video nešto žuto. Teren je tada već bio potpuno zarastao, prošlo je godinu i po dana od bombardovanja, niko tamo nije smeo ni da kosi. Sa mnom su bila dva ili tri vojnika. Rekao sam im: „Momci, idite dole jedno 200 metara, iza one šume. Sačekajte me samo da proverim ovo mesto.“ Prišao sam, počeo da razgrćem granje i ona se pomerila. Bukvalno mi je na ruci pukla kasetna bomba - priča Kapetanović.
Eksplozija ga je odbacila nekoliko metara, ali nije izgubio svest.
- Ono što je meni kasnije bilo posebno je to što detonaciju nisam ni čuo. Odmah sam maltene oslepeo, ali sam sve vreme bio svestan. Počeo sam da dozivam vojnike jer oni posle eksplozije nisu znali ni šta se dogodilo ni da li smeju da priđu. Kada su došli, počela je kuknjava. Ja im, potpuno svestan, kažem: „Momci, ajde, uhvatite me, prenesite me do kola, pa u bolnicu.“ Čujem jednog od njih kako govori: „Ne znam kako da ga uhvatim.“ Tada shvatam koliko me je bomba raznela. Kažem im: „Uhvatite me za revere i dole za bilo šta, samo me unesite u kola“ - objašnjava Kapetanović.
Najpre su ga odvezli u Sjenicu, odakle je krenuo put Užica.
U prvim trenucima, kaže, gotovo da nije osećao bol.
- U Sjenici su me previli. Nisam tada imao neke velike bolove, rane su još bile vruće. Kada smo krenuli prema Užicu, ja ništa ne vidim, ali osećam kako kola treskaju. Pokušavam da dodirnem ruke, mašem njima, a sestra mi govori: „Nemoj, biće sve dobro, stižemo uskoro.“ Ali ne da đavo mira. Ne vidiš sebe, a osećaš da si raznet. I počneš da razmišljaš koji će ti đavo takav život - govori on.
Snaga ga je, kako priča, napuštala iz minuta u minut.
- Pitao sam vozača koliko još ima do Užica. Kaže: „Možda pola sata.“ Ja mu kažem: „Neću ja to izdržati, to je predugo za mene.“ Osećam kako gubim energiju. Sestra me udara po licu, moli me da ostanem budan. Počinju i bolovi. Kažem vozaču: „Ne mogu ja ovo da izdržim. Stani negde sa strane i daj mi morfijum.“ On mi govori: „Molim te, izdrži još malo, blizu smo“ - priseća se.
A onda je izgovorio rečenicu koju ni danas nije zaboravio.
- Rekao sam: „Ajde onda stani tu sa strane puta. Želim da umrem.“ Bio sam slep i svestan svih povreda, jer sam po njihovoj priči shvatio u kakvom sam stanju. Oni počinju da me mole da izdržim. Stalno su razgovarali sa mnom da ostanem budan. I onda vozač u jednom trenutku kaže: „Evo, na ulazu smo u bolnicu. Izdrži još malo.“ Tu sam se onesvestio i pao u komu zato što sam izgubio mnogo krvi. Kao da sam se tek tada opustio posle svega što sam izdržao - kaže Kapetanović.
U Užicu je počela hitna operacija, gde su mu amputirane ruke i noge, nakon čega je prebačen na VMA.
Kasnije mu je rečeno da je nekoliko dana proveo u komi. Oporavak je trajao godinama, a danas više ni sam ne zna koliko je puta završio u operacionoj sali.
- Možda je bilo i preko 30 operacija. Ko će to da izbroji. Nije to da odeš na operaciju pa ti operišu jednu ruku. Na jednoj operaciji su mi, na primer, radili levu bubnu opnu, pa me prebace u drugu salu i rade nešto drugo. Nekada operišu dve ruke i nogu u isto vreme. Tako da više i ne znam kako to da brojim - govori on.
Na VMA je ostao gotovo četiri godine.
- Od novembra 2000. do oktobra 2004. godine. Fali otprilike mesec dana da budu pune četiri godine - kaže.
Kapetanović objašnjava da je kod njega protetika počela kasno.
- Najbolje je da čovek počne da koristi proteze 15 ili 20 dana, najviše mesec nakon operacije kako bi se odmah privikavao. Kod mene to nije moglo tako. Bilo je mnogo povređenih, mnogo je sve koštalo. Moje proteze za ruke tada su koštale oko 30.000 evra zato što je tada primenjena mikroelektronika i bile su najsavremenije, a za noge još možda desetak ili više hiljada. Sve zajedno možda oko 50.000 evra. Tek posle dve, dve i po godine počeo sam s protezama, a do tada sam već naučio da gotovo sve radim bez njih - objašnjava naš sagovornik.
Upravo zbog toga proteze je s vremenom prestao da koristi. Kaže da bez njih funkcioniše brže i jednostavnije.
- Ja mogu sve da radim. Mogu da pijem vodu, jedem kašikom, radim stvari koje su mi potrebne. Mogu jako brzo da kucam na telefonu i tastaturi. I da li će neko da me gleda ovako ili onako - šta to mene briga. Mene to više ne zanima. Ja znam kakav jesam i znam da me ljudi poštuju. Meni je najbitnije da mogu da funkcionišem - kaže Kapetanović.
Ljudi okretali glavu od mene
Prve izlaske iz bolnice pamti po ljudima koji su okretali glavu.
Posle gotovo dve godine provedene uglavnom u bolnici počeli su postepeno da ga puštaju u stan vikendima, svake druge nedelje, kako bi se privikavao na svakodnevni život.
- Izađem prvi put i pitam čoveka: „Izvinite, gde je pijaca?“ On samo okrene glavu i ode. Pitam drugog - isto. Ljudi verovatno nisu znali kako da reaguju na nekoga sa invaliditetom koga prvi put vide. Posle sam ipak pronašao pijacu. Priđem jednoj tezgi, kažem prodavcu šta hoću da kupim, a on ne reaguje. Prilazi druga osoba i on nju usluži preko mene. Zatim još jedna. Posle treće osobe nisam više mogao to da trpim i otišao sam kući. To me je povredilo, tada sam se i isplakao. Kasnije sam tu priču ispričao novinarima. Čovek se prepoznao i sledeći put me pitao zašto sam to rekao. Na kraju smo postali toliko dobri da mi je svaki put govorio šta da kupim, a šta ne. Eto, nekad se ljudi i preko takvih stvari upoznaju i sprijatelje - kaže Kapetanović.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)