Od ranog detinjstva, Nurejev je pokazivao neverovatan talenat.

Rođen u Baškiriji, siromašnoj oblasti Sovjetskog Saveza, uspeo je zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti da se upiše na prestižnu Baletsku akademiju „Vaganova“ u Lenjingradu.

Tu je započeo svoje prve značajne umetničke korake, ali i složene ljubavne odnose koji su ga pratili kroz ceo život.

Jedna od žena koje su igrale važnu ulogu u njegovom životu bila je Kubanka Menija Martinez, njegova prijateljica i povremena ljubavna pratnja.

Iako je njihova veza ostala u granicama platonske ljubavi, ona je predstavljala ključni emotivni oslonac za Nurejeva.

Njegova harizma i talent privukli su i pažnju Li Radzivil, sestre Džeki Kenedi, koja je, kako se pričalo, s njim ostvarila i intimnu vezu.

Uprkos svemu, njegova istinska ljubav bila je usmerena ka muškarcima, posebno prema Dancu Eriku Brunu, s kojim je imao dugu i burnu romansu.

Nurejev je 1961. godine doneo odluku koja je promenila tok njegovog života, tokom turneje u Parizu pobegao je iz Sovjetskog Saveza i zatražio politički azil.

Ubrzo je postao najtraženiji baletan na svetu, nastupajući u Kraljevskom baletu u Londonu i sarađujući sa najvećim imenima baletske umetnosti.

Na vrhuncu slave, u vreme kada su se prvi slučajevi HIV-a i side pojavili u Evropi, Nurejev nije bio svestan ozbiljnosti bolesti.

U poslednjim mesecima života napisao je svojevrsni testament pod nazivom "Pismo plesu", u kojem je izrazio zahvalnost za dar koji mu je obeležio život:

"Svaki čovek treba da pleše čitavog života. Ne da bude baletan, već da pleše. Oni koji nikada ne spoznaju to zadovoljstvo propuštaju suštinu postojanja. Umirem, ali u mislima još plešem…"

Rudolf Nurejev preminuo je 6. januara 1993. godine, ostavljajući za sobom bogato umetničko nasleđe i priču o čoveku koji je živeo strastveno, bez kompromisa, do samog kraja.

BONUS VIDEO: