Sve veći broj ljudi danas teško uspeva da izbalansira svakodnevne obaveze. Nekoga pritiskaju finansije, nekoga porodične odgovornosti, nekoga posao koji ne prestaje ni nakon radnog vremena. Upravo u takvom ritmu živela je i Helena, koja je do svoje tridesete godine funkcionisala „na brzinu“, kao i mnogi drugi u regionu.

Karijera joj je bila prioritet, odgovornost se podrazumevala, a pauza je uvek ostajala za „neki bolji trenutak“. Bila je pouzdana, efikasna i stalno dostupna – sve dok u jednom trenutku nije ostala bez snage.

„Godinama sam sebi ponavljala da sam samo premorena. Da mi treba slobodan vikend, malo više sna, možda godišnji odmor. Nisam shvatala da problem nije umor“, ispričala je Helena.

Promene su se uvlačile neprimetno

Nije postojao jedan dramatičan trenutak koji je sve prelomio. Umesto toga, znaci su se pojavljivali tiho i postepeno. Ustajanje joj je postajalo sve teže, sitnice su je iritirale, a fokus joj je stalno bežao.

„Radila sam iste stvari kao ranije, ali sa osećajem da svaki zadatak vučem uzbrdo. Jedan mejl me je iscrpljivao, a sastanci su mi delovali kao prevelik napor“, objašnjava.

Najviše ju je zbunjivalo to što se nije osećala klasično tužno.

„Nisam plakala, nisam bila depresivna. Samo prazna. Kao da je neko ugasio prekidač“, rekla je u razgovoru za Dnevno.hr.

Dan kada više nije mogla dalje

Prelomni trenutak dogodio se na poslu, tokom sasvim običnog dana.

„Sedela sam ispred računara i nisam mogla da započnem ni najjednostavniji zadatak. Srce mi je ubrzano kucalo, ruke su mi se tresle, a u glavi je bila panika. Tada sam prvi put pomislila da je problem ozbiljan“, prisetila se.

Odlazak kod lekarke ubrzo je doveo do bolovanja – odluke koja joj je tada bila najteža.

„Imala sam osećaj da sam podbacila, da odustajem. Danas znam da je to bila prva odluka u kojoj sam zaista zaštitila sebe“, kaže.

Na savet lekarke započela je psihijatrijsku obradu, a zatim i psihoterapiju. Prvi razgovori bili su emotivno iscrpljujući, ali i oslobađajući.

„Po prvi put sam naglas izgovorila: ne mogu više. Bilo je bolno, ali i ogromno olakšanje.“

Dijagnoza burnouta donela joj je i šok i jasno objašnjenje.

„Opisali su me tačno onakvom kakva sam bila – odgovorna, funkcionalna, ali potpuno potrošena. Shvatila sam da problem nije slabost, već to što sam godinama ignorisala sopstvene granice.“

Naučila je da stane – pre nego što pregori

Bolovanje je potrajalo duže nego što je očekivala, a osećaj krivice ju je dugo pratio.

„Imala sam utisak da svi drugi nastavljaju dalje, dok ja stojim u mestu. Kao da kasnim u sopstvenom životu“, priznaje.

Kroz terapiju je naučila nešto što ranije nije znala – kako da se zaista odmori.

„Shvatila sam da odmor nije pasivno ležanje. Mene pune tišina, šetnje bez cilja, ugašen telefon i dani bez potrebe da budem produktivna.“

Danas ponovo radi, ali sa potpuno drugačijim pristupom.

„Više ne idem do krajnjih granica po svaku cenu. Kada osetim da me posao troši, stanem. Ne čekam da se raspadnem“, kaže Helena.

„Traženje pomoći nije slabost“

Burnout joj je doneo važnu lekciju – kako da brine o sebi bez osećaja krivice.

„Naučila sam da se energija ne podrazumeva. I da odmor nije nagrada, već osnovna potreba“, poručuje.

Na kraju ima jednostavnu, ali snažnu poruku za sve koji se prepoznaju u njenoj priči:

„Ako vam se čini da vam je sve preteško – to verovatno nije normalno stanje. I nije sramota uzeti bolovanje, potražiti pomoć i priznati da ne možete. Sramota je ignorisati sebe dok potpuno ne nestanete.“,