Danas se njome najčešće opisuje društvo sastavljeno od različitih ljudi, okupljenih bez posebnog reda ili kriterijuma. Međutim, prvobitno značenje bilo je mnogo strašnije.

Ova stara narodna izreka pominje se u narodnim pesmama, književnim delima i pravnim spisima. Zabeležio ju je Vuk Karadžić, a pojavljuje se i u delima Rodoljuba Čolakovića i Valtazara Bogišića. To pokazuje koliko je bila rasprostranjena u svakodnevnom govoru srpskog naroda tokom vekova.

Njeno poreklo vezuje se za period osmanske vladavine, kada su nabijanje na kolac i vešanje bili među najsurovijim načinima kažnjavanja. Takve kazne najčešće su pogađale hajduke, ustanike i ugledne Srbe koji su se protivili tadašnjim vlastima. Oni koji bi uspeli da izbegnu takvu sudbinu smatrani su ljudima koji su pobegli „s koca i konopca“, pa je upravo odatle nastala poznata izreka.

O tim događajima pisao je i nobelovac Ivo Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“, opisujući strahote kroz koje je prolazio narod. Njegovi opisi dodatno svedoče koliko su ovakve kazne ostavile dubok trag u istorijskom pamćenju.

Vremenom je značenje izreke počelo da se menja. Umesto ljudi osuđenih za teške zločine ili onih koji su izbegli pogubljenje, izraz je počeo da označava šaroliko društvo okupljeno sa svih strana. Danas ga koristimo kada želimo da opišemo grupu ljudi bez zajedničkih osobina, reda ili jasnog kriterijuma.

Iako je prvobitni smisao gotovo zaboravljen, ova izreka ostala je deo svakodnevnog govora i podseća da mnoge fraze koje koristimo vekovima kriju zanimljive, ali i veoma mračne priče iz prošlosti. Zato je dobro znati njihovo pravo značenje, jer tek tada reči dobijaju pun istorijski smisao i potpuno drugačiju težinu. Zato svaka stara izreka predstavlja mali istorijski dokument koji čuva sećanje na događaje koje ne bi trebalo zaboraviti nikada.