Avgustovski dani prolazili su uz kupanje u moru i rekama, večeri uz muziku i miris pokošene trave, dok je život tekao nekim sporijim i jednostavnijim ritmom.
Avgust je oduvek bio poseban mesec, ne zbog velikih događaja, već zbog osećaja koji je nosio sa sobom. Đaci su znali da imaju još čitav mesec raspusta, vazduh je bio težak od vrućine, asfalt se usijavao, ali su dani još bili dovoljno dugi da se napolju ostane gotovo do mraka.
Bilo je to vreme godišnjih odmora, kupanja, hladovine i onog dobro poznatog osećaja da je pola grada negde otputovalo.
Letovanje nije moralo da bude luksuz
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina život u Jugoslaviji bio je relativno stabilan i predvidljiv. Gradili su se novi stanovi, otvarale fabrike, zaposlenje je bilo gotovo zagarantovano, dok su školstvo i zdravstvo bili dostupni stanovništvu.
Prodavnice su nedeljom bile zatvorene, pa se subotom pre podne išlo u veliku nabavku. Mnogi danas taj period pamte kao vreme kada se živelo mirnije, a komšije, prijatelji i rodbina bili su mnogo više upućeni jedni na druge.
Kada bi uveče konačno malo popustila vrućina, gradovi su ponovo oživljavali. Organizovane su bioskopske projekcije na otvorenom, a iz radio-aparata čule su se vesti, popularne pesme i zabavne emisije.
Radnici su dobijali regres za godišnji odmor, a mnoga preduzeća imala su svoja odmarališta na moru i u drugim turističkim mestima. Drugi su letovali u kampovima, privatnom smeštaju, banjama ili planinarskim domovima.
Sobe su često bile skromne, spavalo se u bungalovima i prikolicama, ručalo u zajedničkim trpezarijama i išlo na organizovane izlete. Nije bilo mnogo luksuza, ali je bilo ono najvažnije - nekoliko dana bez posla i svakodnevnih obaveza.
Fičko, stojadin, otvoreni prozori i sendviči za put
Porodice su na more kretale autobusom, vozom ili automobilom, a na putevima su se mogli videti fiće, stojadini i drugi tada popularni automobili.
Za letovanje se spremalo danima. Pakovali su se koferi, proveravao automobil, kupovale konzerve, hleb, testenina, voće i sokovi za put.
Kretalo se usred noći ili u cik zore, „da se uhvati hladovina“ i izbegne najveća gužva.
Klime u automobilima nije bilo. Prozori su bili širom otvoreni, motor bi se na vrućini pregrevao, a sendviči spremljeni kod kuće jeli su se u kolima ili na nekom usputnom parkingu.
I niko nije pitao ima li Wi-Fi.
Samo: „Jesmo li još daleko?“
Jadransko more doživljavalo se kao „naše more“, a hrvatska obala bila je jedno od glavnih odredišta za odmor.
Kampovi su bili puni šatora, Adrijinih i popularnih „brako“ prikolica, a između borova i drugih stabala zatezali su se konopci sa peškirima i kupaćim kostimima.
Prepodne se provodilo u vodi, najtopliji deo dana u hladovini, a uveče se šetalo promenadom. Sladoled u ruci, muzika sa terasa i nigde žurbe.
A ko nije išao na more - pravac kod babe i dede
Naravno, nisu svi mogli da priušte letovanje. Neki nisu imali dovoljno novca, drugi su imali posla kod kuće, a mnogi su leto jednostavno provodili kod rođaka na selu.
Za decu to često uopšte nije značilo lošiji raspust.
Trčalo se po livadama, kupalo u rekama, potocima i jezerima, igralo napolju od jutra do mraka. Nije bilo poruka roditeljima na svakih pola sata niti praćenja preko telefona. Dogovor je uglavnom bio jednostavan: „Dođi kući kad se upale ulična svetla.“
Odrasli su radili u bašti, spremali zimnicu i završavali poslove po kući i imanju.
Ručak je mirisao na domaću supu, pečenje i prženi krompir, popodne na seno, a predveče na tek pokošenu travu.
Letnji kampovi i prve simpatije
Avgust je bio i vreme raznih kampova - vatrogasnih, planinarskih, izviđačkih i sportskih.
Spavalo se u šatorima, dežuralo noću, pričalo uz baterijsku lampu kada je odavno trebalo da se spava i sklapala prijateljstva koja su se pamtila godinama.
Posebno mesto imale su omladinske radne akcije.
Mladi iz različitih republika dobrovoljno su učestvovali u izgradnji puteva, pruga i druge infrastrukture. Radilo se tokom dana, ali su večeri bile rezervisane za druženje, pesmu, gitaru i upoznavanje novih ljudi.
Za mnoge brigada nije predstavljala samo rad. Bila je to prilika da prvi put odu od kuće bez roditelja, osamostale se, upoznaju ljude iz drugih krajeva, a neretko se dogodi i prva velika letnja ljubav.
Nije bilo Instagrama, ali su postojale razglednice
Jugoslavija je tokom šezdesetih i sedamdesetih važila za prilično otvorenu socijalističku zemlju, čiji su građani mogli da putuju i na Zapad. To ju je značajno razlikovalo od brojnih drugih socijalističkih država.
Na granicama su se stvarale duge kolone, posebno kada se išlo u kupovinu u susedne zemlje.
Avgust je bio i sezona vašara i velikih seoskih zabava. Svirali su orkestri, jelo se, pilo, pevalo i igralo do kasno u noć.
A možda je najveća razlika u odnosu na današnja leta bila upravo u tempu.
Nije bilo mobilnih telefona, društvenih mreža, tableta niti slušalica koje su svakome pravile njegov mali svet. Ljudi su više razgovarali jedni sa drugima, jer druge zabave često nije ni bilo.
Fotografija sa mora nije bila za široke narodne mase. Film iz foto-aparata nosio se na razvijanje, a onda se čekalo da se vidi da li je fotografija uopšte uspela.
Najlepše slike završavale su u porodičnim albumima koji su se godinama kasnije vadili iz fioka kada dođu gosti.
A umesto poruke sa fotografijom plaže, slala se razglednica.
Na poleđini obično nekoliko rečenica, gotovo uvek sličnih:
„More je lepo, vreme je odlično. Puno pozdrava svima.“
I stizala bi kući često tek kada se onaj ko ju je poslao već vratio sa mora.
Možda tada nije bilo svega što danas smatramo neophodnim za dobar odmor. Nije bilo klima-uređaja na svakom koraku, interneta, rezervacija na klik niti telefona koji je istovremeno mapa, foto-aparat i zabava.
Ali kada ljudi danas pričaju o tim avgustima, retko se prvo sete onoga što im je nedostajalo.
Sete se otvorenih prozora u fići, sendviča za put, mirisa borova, mokrih peškira razapetih između drveća, sladoleda posle kupanja i večeri koje kao da nikada nisu morale da se završe.
Komentari (0)