Postoje predmeti koje ljudi pamte mnogo duže nego što pamte cenu koju su za njih platili. U mnogim kućama širom bivše Jugoslavije jedan od takvih bio je frižider iz cetinjske fabrike „Obodin“.

Veliki, težak, jednostavan, bez ekrana, alarma i deset različitih programa. Imao je samo jedan zadatak – da hladi. A sudeći po uspomenama ljudi koji ih i danas čuvaju po kućama, vikendicama i šupama, pojedini primerci taj posao obavljaju već pola veka.

Jedna nostalgična objava posvećena starim jugoslovenskim proizvodima pokrenula je lavinu komentara ljudi koji tvrde da njihovi „Obodin“ frižideri još rade.

„Frižider kupljen 1976. radi bez problema. Nikada nije imao kvar“, napisao je jedan korisnik.

Drugi kaže da njegovi roditelji i dalje imaju isti model.

„Još uvek hladi. I to kako.“

A jedan komentar možda najbolje opisuje reputaciju koju su ti aparati stekli:

„Plastika je malo ispucala, ali hladi kao da je juče kupljen, a ne pre 50 godina.“

Od sapuna do frižidera

Fabrika „Obodin“ na Cetinju osnovana je 1953. godine. U početku njena proizvodnja nije imala mnogo veze sa kućnim aparatima kakvih se danas sećamo – pravili su se, između ostalog, sapuni i paste za obuću.

Kasnije je počela proizvodnja fluorescentnih svetiljki, a zatim frižidera i kombinovanih hladnjaka, po kojima je „Obodin“ postao prepoznatljiv širom Jugoslavije.

Frižideri sa Cetinja nisu završavali samo u domaćim kuhinjama. Prema podacima iz objave, izvozili su se u više evropskih zemalja, pa čak i u Sjedinjene Američke Države.

Već početkom šezdesetih proizvodnja je ozbiljno rasla. Za 1963. godinu planirano je oko 30.000 frižidera, što je bilo približno 50 odsto više nego godinu ranije, dok se kasnije govorilo i o proizvodnji od oko 50.000 komada.

Fabrika od koje je živeo grad

U najboljim godinama „Obodin“ je zapošljavao oko 3.000 radnika.

Koliko je fabrika bila važna za Cetinje najbolje opisuje podatak da lokalna radna snaga nije bila dovoljna, pa su u pogonima radili i ljudi koji su dolazili iz drugih delova Crne Gore, ali i iz Srbije.

Za mnoge porodice „Obodin“ nije bio samo naziv ispisan na vratima frižidera. Bio je radno mesto, plata, sigurnost i deo svakodnevice jednog grada.

Zato priče o starim aparatima danas često nisu samo priče o tehnici. Ljudi se uz njih sete roditelja, baka i deda, starih kuhinja i vremena kada se veliki kućni aparat kupovao sa očekivanjem da će trajati godinama.

„Tata ga održava kao pravog oldtajmera“

Komentari ispod objave najbolje pokazuju koliko se tih uređaja još pamti.

„Moji roditelji ga još uvek imaju i još ih dobro služi. Tata ga održava kao pravog oldtajmera. Mislim da ima blizu 60 godina“, napisala je jedna žena.

frižider

Drugi korisnik tvrdi:

„Moj je iz 1961. godine. Radi kao sat, nikada popravljan.“

Jedna žena napisala je da frižider još koristi jer „hladi kao lud“, dok je druga navela da ga drže u šupi, ali da i tamo „hladi do smrzavanja“.

„Deda i baba su kupili takav frižider 1978. godine i evo ga, još je živ. To je bio kvalitet“, glasi još jedan komentar.

Naravno, nisu baš svi imali isto iskustvo.

Jedan korisnik se našalio da je njegov primerak bio „legenda, ali više njegovom majstoru nego njemu“, jer je imao problema sa rashladnom tečnošću i kompresorom. Dodao je i da pojedini savremeni uređaji, ako se izabere kvalitetan model, takođe mogu da rade decenijama.

I upravo taj komentar vraća priču na zemlju, nisu svi stari frižideri bili neuništivi, kao što ni svi današnji nisu napravljeni da traju samo nekoliko godina.

Ali činjenica da toliko ljudi i danas pamti jedan isti model, a neki tvrde da ga još koriste, govori koliko je „Obodin“ ostao duboko u kolektivnom sećanju.

„Nekada se pravilo da traje“

Najčešća rečenica među komentarima ipak je gotovo ista:

„Nekada se pravilo da traje.“

Možda je u tome i cela nostalgija.

Nije stvar samo u tome da li frižider iz 1976. i danas radi. Stvar je u tome što ga ljudi pamte iz kuće svojih roditelja, sa flašama vode u vratima, šerpom nedeljnog ručka na gornjoj polici i zvukom motora koji se čuo u tihoj kuhinji.

Jedan komentar zato zvuči gotovo kao epitaf jednoj čitavoj industrijskoj eri:

„Kvalitet koji ne poznaje granice.“

Fabrike više nema u obliku u kojem je pamte generacije radnika, nema ni zemlje u kojoj je „Obodin“ postao poznat, ali po svemu sudeći, poneki njegov frižider i dalje radi.

I možda je baš zato Ante Tomić jednom duhovito primetio da su „Obodinovi“ frižideri nadživeli i fabriku i Jugoslaviju.