Brazil je ponovo izabrao Lulu da Silvu, čoveka sa imenom, prezimenom, ideologijom i decenijama političkog iskustva. Srbija je izabrala Studentsku listu, pokret koji je gotovo dve godine okupljalo protivljenje Aleksandru Vučiću, ali čiji budući način vladanja ostaje nepoznanica. Dok Brazilci znaju kakvu politiku mogu da očekuju od svog predsednika, mi se još pitamo ko će nam voditi državu, šta zaista misli o najvažnijim nacionalnim pitanjima i ima li iskustva da se izbori sa svetom koji se menja iz dana u dan.
Ne mogu da se otmem utisku da je deo Srbije glasao više za nadu nego za politiku. Za mladost, energiju, lepe reči, ideju da će sve biti bolje samo kada se promeni vlast.
Ali država nije studentska tribina. Niti se njome upravlja aplauzima, parolama i dobrim namerama.
Nije dovoljno biti protiv Aleksandra Vučića da biste znali kako se vodi Srbija.
Jedanaest tačaka za državu koja mora da preživi u ovakvom svetu?
Studentska lista predstavila je program od 11 tačaka. Besplatni udžbenici, borba protiv korupcije, bolji život, pravna država, povoljniji stanovi, zdravstvo i obrazovanje.
Sve lepo zvuči.
Gotovo toliko lepo da se čovek zapita da li je to ozbiljan državni program ili sastav o tome kakvu Srbiju svi želimo.
Jer ko ne želi pravdu? Ko ne želi da mladi imaju stanove, da lekari budu bolje plaćeni i da se korupcija iskoreni?
Samo, država ne funkcioniše na osnovu želja.
Gde je detaljna računica? Koliko sve to košta? Koji su izvori finansiranja? Šta se radi ako novca nema? Koje će mere imati prednost, a od kojih će morati da se odustane?
Program bez odgovora na takva pitanja ostavlja previše prostora za improvizaciju.
A Srbija, posle svega kroz šta je prošla, najmanje može da priušti da se na njoj eksperimentiše.
Levičari, liberali, nacionalisti: Šta ih povezuje osim Vučića?
Studentski pokret uspeo je da pod isti politički krov dovede ljude potpuno različitih uverenja.
Tu su univerzitetski profesori, aktivisti, levičari, liberali, nacionalno orijentisani kandidati i ljudi koji se nikada nisu bavili državnim poslovima.
Dok je zajednički cilj bio odlazak prethodne vlasti, te razlike nisu morale da izlaze na površinu.
Ali šta će se dogoditi kada dođe vreme za konkretne odluke?
Šta ako jedni budu tražili veću ulogu države u privredi, a drugi slobodnije tržište? Šta ako jedni budu zahtevali odlučno približavanje Zapadu, a drugi insistirali na drugačijoj spoljnoj politici?
Oko protivljenja jednom čoveku moguće je postići jedinstvo. Mnogo je teže postići ga oko državnog budžeta, energetike i nacionalnih interesa.
Pitanje je koliko je ta koalicija ideja zaista homogena, a koliko je samo privremeno ujedinjena zajedničkim protivnikom.
Kosovo, Rusija, Kina, Srebrenica: O takvim pitanjima ne može da se odlučuje u hodu
Studentska lista saopštila je da se protivi sankcijama Rusiji i da Kosovo smatra delom Srbije.
Ali nekoliko rečenica nije isto što i državna strategija.
Kako će se razgovarati sa Prištinom? Šta ako Brisel bude tražio korake koje Srbija ne želi da prihvati? Kakvi će biti odnosi sa Moskvom, a kakvi sa Kinom, čije kompanije imaju značajne investicije u Srbiji?
Kakav je jedinstven stav buduće vlasti o Srebrenici?
Međunarodni sudovi utvrdili su da je u Srebrenici počinjen genocid. To, međutim, nije presuda o kolektivnoj krivici srpskog naroda. Upravo zato je važno da se jasno zna kako budući državni predstavnici razumeju pravne presude, nacionalnu odgovornost i zaštitu interesa Srbije i Republike Srpske.
Pojedini kandidati već su davali različito intonirane izjave o tim pitanjima.
Građani imaju pravo da znaju da li je reč o ličnim mišljenjima ili politici koja će sutra postati zvanični stav Srbije.
Jer kada sednete za pregovarački sto, ne možete reći da se o tom pitanju još niste dogovorili.
Svet gori, Evropa je u krizi, a mi tek treba da saznamo ko će voditi vladu
Rat u Ukrajini nije završen. Odnosi Rusije i Zapada ostaju duboko poremećeni. Energetska bezbednost postala je jedno od najvećih evropskih pitanja.
Srbija već ima vrlo konkretan problem sa NIS-om, čija privremena američka dozvola za rad ističe 30. oktobra.
To nije teorijsko pitanje.
Od takvih odluka zavise rad rafinerije, snabdevanje gorivom, cene i stabilnost privrede.
Državi su potrebni ljudi koji znaju da pregovaraju, procene rizik i donesu odluku i onda kada nijedno rešenje nije dobro.
A mi još nemamo jasnu sliku buduće vlade.
Među kandidatima Studentske liste jesu obrazovani ljudi i priznati stručnjaci. Ali koliko je njih vodilo velike državne sisteme? Koliko ih je pregovaralo u međunarodnim krizama? Koliko je moralo da donosi odluke u kojima pogrešan potez može da košta stotine miliona evra?
Jedno je sa univerzitetske katedre objašnjavati kako država treba da funkcioniše.
Nešto sasvim drugo je obezbediti da ona funkcioniše svakog jutra.
Ko je platio dve godine protesta i blokada?
Postoji još jedno pitanje koje ne bi smelo da nestane u pobedničkom slavlju.
Koliko je koštalo gotovo dvogodišnje organizovanje protesta, blokada i političke mobilizacije?
Ko je sve obezbeđivao logistiku, prevoz, opremu, prostor, komunikaciju i druge oblike podrške?
Aleksandar Vučić tvrdio je da se iza dela protesta krije veliki novac iz inostranstva i govorio o milijardama uloženim u političko delovanje protiv Srbije.
Preliminarni izveštaji o izbornoj kampanji pokazuju da je Studentska lista prijavila oko dva miliona evra troškova, a najveći deo prikupljen je od više od 26.000 građana.
Ali kampanja od nekoliko nedelja i gotovo dve godine protesta nisu isti finansijski okvir.
Zato ne mislim da je dovoljno gledati samo prijavljene izborne račune. Potrebno je da javnosti bude dostupna što potpunija slika finansiranja političkih aktivnosti, uključujući zakonite donacije, organizacionu podršku i eventualne sukobe interesa. Ali građani imaju pravo da znaju ko političkom pokretu pruža materijalnu podršku i pod kojim uslovima.
Posebno kada taj pokret dođe na vlast.
Kome će nova vlast polagati račune? Građanima koji su je izabrali ili će se pojaviti i oni koji smatraju da im politička podrška daje pravo da nešto traže zauzvrat?
To pitanje zaslužuje odgovor pre nego što postane stvarni problem.
Posle ratova, sankcija i poniženja, Srbija je konačno počela da stoji na nogama
Srbija je preživela raspad države, ratove, sankcije, bombardovanje, godine siromaštva, ubistvo premijera i privatizacije u kojima su mnoga preduzeća nestala, a radnici ostali bez posla.
Generacije su plaćale cenu tih događaja.
Poslednjih godina izgrađeni su novi putevi i pruge, privučene investicije i otvoreni proizvodni pogoni. Javni dug ostao je na umerenom nivou, a država je obezbedila značajne devizne rezerve.
To ne znači da je sve bilo dobro. Srbija se i dalje suočava sa korupcijom, problemima institucija, nejednakostima i ozbiljnim pitanjima odgovornosti.
Ali ekonomski napredak koji je ostvaren nije nešto što treba olako shvatiti.
Kada se država posle decenija potresa makar delimično stabilizuje, njeni građani imaju pravo da očekuju da će oni koji je preuzimaju znati kako da sačuvaju ono što funkcioniše i poprave ono što ne valja. Promena vlasti sama po sebi nije ni ekonomski program ni garancija boljeg života.
Brazilci su izabrali poznatu politiku. Jesmo li mi dovoljno pitali šta biramo?
Lula je levičar. Njegovi protivnici imaju ozbiljne prigovore na ekonomsku politiku, državnu potrošnju i odnos prema međunarodnim partnerima.
Ali Brazilci znaju njegov politički put. Znaju šta je radio kao predsednik, šta obećava i ko su ljudi iz njegovog političkog okruženja.
Srbija je, nasuprot tome, poverenje dala jednoj širokoj i politički raznorodnoj grupi koja tek treba da pokaže kako će funkcionisati kao vlast.
Ne tvrdim da je svaki njen birač glasao bez razmišljanja. Mnogi su se za promenu odlučili zbog konkretnih problema.
Ali zabrinjava mogućnost da su drugi poverovali kako su mladost, obrazovanje i dobre namere sami po sebi dovoljni za upravljanje državom.
Nisu.
Diploma ne menja političko iskustvo. Moralna parola ne menja budžet. Popularnost na protestu ne znači sposobnost za međunarodne pregovore.
A naročito ne u vremenu kada se velike sile nadmeću za energente, tržišta i politički uticaj, dok male države nastoje da sačuvaju prostor za sopstvene odluke.
Najveći strah nije promena vlasti, već cena mogućih grešaka
Sada više nije dovoljno govoriti šta je prethodna vlast radila loše.
Sada treba pokazati kako će se raditi bolje.
Ne sledeće godine. Ne kada se svi dogovore. Ne posle novih sastanaka i političkih usaglašavanja.
Srbija već danas mora da donosi odluke.
O Kosovu. O NIS-u. O odnosima sa Rusijom, Evropskom unijom, Kinom i Amerikom. O cenama energenata. O budžetu. O investicijama i radnim mestima.
Zato je moje najveće pitanje jednostavno: da li je Srbija izabrala ljude koji imaju odgovore ili smo izabrali ljude od kojih se nadamo da će ih tek pronaći?
Nova većina sada ima priliku da pokaže da iza jedanaest tačaka postoji mnogo više od političkog optimizma.
Dok to ne pokaže, zabrinutost neće nestati samo zato što je jedna izborna noć završena slavljem.
Srbija je već previše puta skupo plaćala velike istorijske zablude koje su se sudarile sa stvarnošću.
Ako se i ovog puta ispostavi da smo više verovali obećanjima nego sposobnosti da se ona ispune, posledice neće snositi samo oni koji su pobedili.
Snosiće ih svi građani.
Teško Srbiji.
Komentari (0)