Dok deo evropskih političara priželjkuje poraz republikanaca na američkim izborima, sve se glasnije postavlja jedno neprijatno pitanje: šta bi Evropa zapravo dobila time? Jer zavisnost od američke vojske, gasa, tehnologije i političkih odluka nije nastala dolaskom Donalda Trampa. Gradila se godinama, uključujući i vreme demokratskih administracija. Tramp je zatekao takvu Evropu i, poput svojih prethodnika, pokušava da iz tog odnosa izvuče što veću korist za Ameriku.
U evropskim prestonicama možda već razmišljaju o otvaranju šampanjca. Ako demokrate na izborima za američki Kongres 3. novembra ostvare dobar rezultat, mnogi će to doživeti kao poraz Donalda Trampa i nagoveštaj da bi pritisak Vašingtona na Evropsku uniju mogao da popusti.
Ali šta ako je problem mnogo stariji od Trampa?
Šta ako se Evropa toliko oslonila na Ameriku da joj ni promena predsednika, ni promena većine u Kongresu više ne mogu doneti stvarnu nezavisnost?
Upravo o tome sve otvorenije govore evropski ekonomisti, diplomate i politički analitičari. Njihova upozorenja imaju zajedničku nit: Evropa je godinama odlagala teške odluke, prepuštala drugima brigu o sopstvenoj bezbednosti i postajala sve zavisnija od američke ekonomije.
A kada je došla velika kriza, ispostavilo se da Vašington ima mnogo više mogućnosti da zaštiti svoje interese nego Brisel.
Nemački diplomata upozorava: Šampanjac bi mogao da presedne Evropi
Volfgang Išinger, nekadašnji predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije, smatra da bi evropski lideri napravili ozbiljnu grešku ako bi javno slavili eventualni uspeh demokrata.
„Bila bi greška kada bi Evropljani pretpostavili da će transatlantski odnosi postati topliji. Moja pretpostavka je da će se dogoditi upravo suprotno“, izjavio je za Politiko.
Njegovo objašnjenje je jednostavno.
Ako Tramp izgubi deo političke moći u Kongresu, biće mu teže da sprovodi određene planove unutar Amerike. Ali u spoljnoj i trgovinskoj politici i dalje će imati značajna predsednička ovlašćenja.
Išinger zato upozorava da bi Tramp mogao još više pažnje da posveti odnosima sa Evropom, trgovini i zahtevima prema saveznicima.
Međutim, iza njegovog upozorenja krije se mnogo veći problem. Evropa se već nalazi u položaju u kojem teško može da odbije američke zahteve, bez obzira na to ko sedi u Beloj kući.
O „američkim vazalima“ govorilo se još dok je Bajden bio predsednik
Možda najzanimljivija analiza evropske zavisnosti od SAD nije nastala tokom Trampovog drugog mandata. Objavljena je još u aprilu 2023. godine, kada je američki predsednik bio Džo Bajden.
Jana Puglierin i Džeremi Šapiro, istraživači Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR), napisali su analizu pod naslovom „Umetnost vazalizacije: Kako je ruski rat protiv Ukrajine promenio transatlantske odnose“. Njihova ocena bila je da rat u Ukrajini nije stvorio evropsku slabost, već je razotkrio koliko je ona duboka.
Prema njihovoj analizi, Sjedinjene Države su tokom prethodnih petnaestak godina postajale sve moćnije u odnosu na evropske saveznike, ne samo vojno već i ekonomski i tehnološki. Posebno su naglasili da je Bajdenova administracija bila spremna da koristi rastući američki uticaj.
A zašto Evropa nije mogla da odgovori samostalnije?
Autori smatraju da evropske države nisu uspevale da se dogovore ni o tome kako bi njihova strateška nezavisnost trebalo da izgleda, ko bi donosio odluke i ko bi snosio troškove. Drugim rečima, problem nije bio samo u tome što je Amerika imala svoju politiku.
Problem je bio i u tome što Evropa nije uspela da izgradi dovoljno snažnu sopstvenu. Autori su upozorili da bi nastavak takvog odnosa mogao da pretvori evropske države u geopolitički nebitne aktere koji zavise od odluka velikih sila.
Sukob sa Rusijom pokazao je koliko Evropa zavisi od Vašingtona
Rat u Ukrajini dodatno je ogolio te odnose. Rusija je u februaru 2022. pokrenula invaziju na Ukrajinu, a evropske države zajedno sa Amerikom odgovorile su sankcijama i podrškom Kijevu. Ipak, to ne znači da su evropski interesi i američki interesi bili potpuno isti.
Amerika je imala snažniju vojnu industriju, sopstvene izvore energenata i veću mogućnost da ekonomske posledice krize rasporedi drugačije. Evropa je, s druge strane, bila mnogo izloženija prekidu trgovinskih i energetskih odnosa sa Rusijom. Posebno je teško bila pogođena industrija koja se godinama oslanjala na relativno jeftin ruski gas.
Kritičari evropske politike zato postavljaju pitanje da li su lideri EU dovoljno razmišljali o posledicama dugoročne konfrontacije sa Moskvom i o tome kako će zaštititi sopstvenu ekonomiju.
Ostaje pitanje koje su i evropski analitičari postavljali: zašto Evropa, posle toliko decenija ekonomskog razvoja, nije bila bolje pripremljena da vodi sopstvenu politiku i podnese njene posledice?
Amerika prodaje gas, Evropa plaća: Makron je upozoravao još 2022.
Posledice evropske energetske zavisnosti najbolje se vide u brojkama. Prema podacima Instituta za energetsku ekonomiju i finansijsku analizu (IEEFA), članice Evropske unije su od 2022. do 2025. godine potrošile oko 131,5 milijardi evra na uvoz tečnog prirodnog gasa iz SAD.
Američki gas postao je jedan od ključnih izvora snabdevanja Evrope nakon smanjenja isporuka iz Rusije. Za američke proizvođače to je značilo veliko izvozno tržište. Za evropsku privredu, međutim, značilo je i suočavanje sa skupom energijom i novom vrstom zavisnosti.
Na taj problem nije prvi ukazao Donald Tramp. Još u oktobru 2022. francuski predsednik Emanuel Makron kritikovao je američku energetsku i trgovinsku politiku. Ukazao je na dvostruke standarde: američke kompanije imale su pristup jeftinijoj energiji na domaćem tržištu, dok se gas Evropi prodavao po znatno višim cenama. Makron je istovremeno kritikovao američke industrijske subvencije, koje su dodatno otežavale položaj evropskih proizvođača.
Sve se to događalo za vreme Bajdenove administracije. Tada je usvojen i američki Zakon o smanjenju inflacije, poznat kao IRA, koji je velikim subvencijama podsticao ulaganja u američku industriju. Evropska komisija upozoravala je da kombinacija visokih cena energije u Evropi i američkih subvencija može da ugrozi deo evropske industrijske baze. Dakle, politika u kojoj Vašington štiti svoje proizvođače, a Evropa pokušava da sačuva konkurentnost, nije počela sa Trampom.
Ni američko oružje nije mala stavka
Slična slika vidi se i u vojnoj industriji. Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), 58 odsto uvoza velikog naoružanja evropskih članica NATO-a u periodu od 2021. do 2025. dolazilo je iz SAD. Amerika je u tom periodu ostala najveći svetski izvoznik naoružanja, sa udelom od 42 odsto u globalnom izvozu.
Naravno, nije svaka isporuka američkog oružja bila komercijalna prodaja. Deo naoružanja upućenog Ukrajini isporučivan je kao vojna pomoć. Ali podaci pokazuju koliko evropske države zavise od američkih vojnih sistema, tehnologije i proizvodnih kapaciteta. A kada se oslanjate na tuđu vojnu industriju i bezbednosne garancije, vaš prostor za samostalne političke odluke postaje uži.
Amerika pritom ne mora da radi ništa neočekivano. Ona, kao i druge velike sile, nastoji da zaštiti sopstvenu industriju i strateške interese. Mnogo neprijatnije pitanje glasi: zašto su evropske zemlje toliko dugo pristajale da ključni deo svoje bezbednosti zavisi od odluka druge države?
Mario Dragi izgovorio je ono što Brisel nerado čuje
Još oštriju kritiku evropskih propusta izneo je bivši italijanski premijer i nekadašnji predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi. U govoru održanom 14. maja 2026. u Ahenu upozorio je da se evropska privreda suočava sa posledicama sopstvenih odluka. Prema njegovim rečima, evropske zemlje nisu dovoljno povezale tržište kapitala, energetsku infrastrukturu i sopstvenu industriju.
Umesto da stvore veću ekonomsku snagu, nastavile su da odlažu neophodne promene. Rezultat nije bila veća kontrola, već zavisnost, upozorio je Dragi. Naveo je i da se polovina kapitala uloženog kroz evropske investicione fondove usmerava nazad ka Sjedinjenim Državama, dok Evropa od Amerike dobija oko 60 odsto uvoznog tečnog prirodnog gasa.
Njegova poruka bila je naročito neprijatna za evropske političke elite: za sadašnje stanje ne mogu da okrive isključivo spoljne okolnosti. Deo problema nastao je zato što evropske države nisu završile poslove koje su same sebi postavile kao cilj.
Tramp nije izmislio američke interese, samo ih drugačije zastupa
Na kontinuitet američke ekonomske politike upozorili su i istraživači Centra za evropske reforme. U analizi objavljenoj u oktobru 2024. godine, Aslak Berg i Zak Mejers ocenili su da se Amerika, bez obzira na partijsku pripadnost predsednika, sve više okreće protekcionizmu i jačanju sopstvene industrije.
Prema njihovom tumačenju, to je ozbiljan izazov za Evropu zato što je evropska ekonomija sve zavisnija od američkog tržišta. Razlika između demokrata i republikanaca postoji, naročito u načinu pregovaranja, odnosu prema saveznicima i primeni carina. Ali nije opravdano očekivati da će demokratska administracija automatski staviti evropske ekonomske interese ispred američkih.
Tramp tu logiku sprovodi otvorenije, često kroz carine, trgovinske pregovore i zahteve da saveznici izdvajaju više za odbranu. Bajdenova administracija koristila je drugačiji pristup, ali je takođe snažno podsticala ulaganja u američku privredu i koristila prednosti američkog položaja u svetu. Zato se evropski problemi ne mogu objasniti samo ličnošću jednog američkog predsednika.
Makron je odavno upozorio da Evropa ne sme postati ničiji vazal
Emanuel Makron je još 2023. godine, govoreći o odnosima Amerike i Kine i mogućoj krizi oko Tajvana, poručio da Evropa ne bi trebalo da automatski sledi američku politiku. Zalagao se da Evropska unija razvije veću stratešku autonomiju i izbegne položaj u kojem bi zavisila od odluka drugih velikih sila. Njegove izjave izazvale su neslaganja među evropskim saveznicima, ali su otvorile pitanje koje danas zvuči još važnije.
Može li Evropa da bude ravnopravan partner Americi ako nema dovoljno sopstvenih vojnih, energetskih i tehnoloških kapaciteta? I može li da očekuje da će bilo koja američka administracija rešavati probleme koje evropski lideri godinama nisu uspeli da reše sami?
Evropa ne može zauvek da čeka da joj se u Beloj kući pojavi prijatelj
Stefan Lene, analitičar Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, u februaru 2026. ocenio je da evropska politika popuštanja američkim zahtevima nije dala očekivane rezultate. Prema njegovom mišljenju, Evropska unija mora da smanji svoju vojnu i ekonomsku zavisnost, razvije sopstvene kapacitete i nauči da čvršće zastupa svoje interese. To ne znači prekid savezništva sa Amerikom. Naprotiv, evropska samostalnost mogla bi da učini transatlantsko partnerstvo ravnopravnijim.
Ali do toga se ne dolazi čekanjem izbora u Vašingtonu. Dok Evropljani razmišljaju ko će pobediti u Americi, američke administracije, bez obzira na stranku, nastoje da obezbede tržišta, investicije, energente i prednosti za sopstvenu privredu. Evropa se istovremeno suočava sa skupom energijom, rastućim izdvajanjima za odbranu, industrijskim problemima i sve većim pritiscima velikih sila.
Zato je možda najvažnija poruka evropskim liderima upravo ona koju najmanje žele da čuju: nije Donald Tramp stvorio sve njihove probleme, niti će ih njegov eventualni politički poraz rešiti. Evropa mora da odluči hoće li i dalje zavisiti od toga ko upravlja Amerikom ili će konačno pokušati da samostalnije upravlja sopstvenom budućnošću.
A dok se to ne dogodi, šampanjac zbog rezultata američkih izbora mogao bi da bude prilično diletantski potez.
Komentari (0)