Sve je počelo od jedne sasvim obične želje – da napravi vrt kakav niko drugi nema. Međutim, Amerikanac koji je na Tahiti doneo egzotičnu biljku nije mogao ni da zamisli da će ona jednog dana prekriti ogromne površine ostrva i postati ozbiljna pretnja tamošnjoj prirodi.

Kada je Amerikanac Harison Vilard Smit početkom prošlog veka stigao na Tahiti, zaljubio se u prirodu ovog tropskog ostrva. Poželeo je da napravi botanički vrt prepun neobičnih biljaka iz svih krajeva sveta, mesto koje će biti prava mala džungla.

Godinama je sakupljao egzotično drveće, cveće i druge biljke, pažljivo ih sadio i negovao. Među njima se našla i jedna koja mu je posebno privukla pažnju zbog svojih ogromnih, tamnozelenih listova, čija je donja strana bila ljubičaste boje.

Zvala se mikonija (Miconia calvescens).

Izgledala je prelepo, gotovo nestvarno. Ali upravo će ta biljka, koja je u vrt stigla 1937. godine, postati jedna od najvećih ekoloških nevolja koje su pogodile Tahiti.

Godinama niko nije primećivao šta se dešava

Mikonija prirodno raste u tropskim predelima Srednje i Južne Amerike. Tamo je deo prirodnog ekosistema, ali na Tahitiju nije imala iste prepreke koje bi ograničavale njeno širenje.

U početku ništa nije ukazivalo na problem. Biljka je rasla, razvijala se i izgledala kao još jedan lep ukras u vrtu.

Međutim, mikonija je počela da se širi i van mesta na kojem je zasađena. Ptice su jele njene plodove i raznosile seme po ostrvu, a iz njega su nicale nove biljke.

Problem je bio u tome što mikonija izuzetno brzo zauzima prostor i stvara gustu vegetaciju ispod koje druge biljke teško opstaju.

Kada su ljudi shvatili šta se događa, već je bilo kasno da se njeno širenje lako zaustavi.

Jedna biljka zauzela ogroman deo ostrva

Posledice su bile mnogo ozbiljnije nego što je iko mogao da pretpostavi.

Prema ranijim naučnim istraživanjima, mikonija se proširila na oko 70 odsto površine Tahitija. Na pojedinim mestima gotovo je potpuno potisnula domaću vegetaciju.

Njeni ogromni listovi stvaraju gust hlad, pa sunčeva svetlost teško dopire do biljaka koje rastu ispod nje. Tako domaće vrste, od kojih neke ne postoje nigde drugde na svetu, ostaju bez prostora i uslova za život.

Dodatni problem predstavlja njen korenov sistem, koji je relativno plitak. Na strmim i kišovitim terenima, kakvih na Tahitiju ima mnogo, takva vegetacija može da doprinese nestabilnosti zemljišta i povećanju rizika od klizišta.

Biljka koja je nekada bila ukras postala je ozbiljna pretnja čitavim delovima ostrvske prirode.

Proizvodi milione semenki, a borba protiv nje traje decenijama

Ono što mikoniju čini posebno nezgodnom jeste njena sposobnost razmnožavanja.

Jedno odraslo stablo u povoljnim uslovima može godišnje da proizvede milione sitnih semenki. Ptice ih raznose na velike udaljenosti, a seme može dugo da opstane u zemljištu.

Zbog toga nije dovoljno samo poseći odraslu biljku. Čak i kada se ukloni čitavo stablo, iz zemlje kasnije mogu da niknu nove biljke.

Na Tahitiju i drugim pacifičkim ostrvima godinama se sprovode akcije uklanjanja mikonije, ali je potpuno iskorenjivanje izuzetno teško.

Problem se u međuvremenu proširio i na druga ostrva, uključujući pojedine delove Havaja.

Sve je počelo iz najbolje namere

Možda je najneverovatnije u celoj priči to što Harison Vilard Smit nije želeo ništa loše.

Naprotiv, voleo je biljke i želeo da stvori vrt u kojem će ljudi moći da uživaju u njihovoj lepoti. Nije mogao da predvidi kakve će posledice imati unošenje jedne vrste u sredinu kojoj prirodno ne pripada.

Njegova priča danas se često navodi kao primer koliko unošenje stranih biljaka može da bude opasno kada se one nekontrolisano prošire.

Jer ono što u jednom delu sveta izgleda kao bezazlena ukrasna biljka, na drugom mestu može da postane ozbiljan problem.

A na Tahitiju se to dogodilo zbog jedne biljke posađene pre skoro 90 godina.