Japanski kišni lanac, poznat kao kusari-doi, spaja praktičnu funkciju odvođenja kišnice sa dekorativnim efektom.
Usmerava vodu sa krova, stvara prijatan zvuk tokom kiše i pretvara deo kuće koji obično ne privlači pažnju u zanimljiv detalj eksterijera.
Ipak, pre postavljanja važno je znati gde i pod kojim uslovima može da zameni klasičan oluk.
Kada se voda sa krova, umesto kroz zatvorenu cev, spušta niz metalne karike ili niz pažljivo oblikovane posudice, nastaje prizor koji povezuje arhitekturu, vrt i ritam vremenskih prilika. Upravo na toj ideji zasniva se tradicionalno japansko rešenje poznato kao kusari-doi – lanac za odvod kišnice.
Oluci imaju važnu ulogu u zaštiti kuće: prikupljaju kišnicu sa krova i usmeravaju je prema odvodima, sprečavajući nekontrolisano slivanje vode niz fasadu. Međutim, vertikalne odvodne cevi često se doživljavaju kao neizbežan, ali ne naročito privlačan detalj koji se teško uklapa u izgled eksterijera. Kišni lanac nudi drugačiji pristup, spajajući praktičnu funkciju i dekorativni efekat.
Umesto da nestane u zatvorenoj vertikalnoj cevi, voda se spušta niz povezane metalne karike ili ukrasne elemente. Njeno kretanje postaje vidljivo, a deo kuće koji obično prolazi nezapaženo pretvara se u upečatljiv detalj uz fasadu, terasu ili dvorište.
Princip je jednostavan: lanac se postavlja na mestu na kojem se voda iz krovnog oluka usmerava prema tlu, odnosno tamo gde bi se inače nalazila vertikalna odvodna cev. Kada počne kiša, voda se spušta niz metalne karike ili prelazi iz jedne ukrasne posudice u drugu, u zavisnosti od modela.
Za razliku od klasične cevi, koja skriva protok vode, kišni lanac čini njeno kretanje sastavnim delom doživljaja eksterijera.
Japanski naziv kusari-doi može se prevesti kao „lančani oluk“. Ovo rešenje u Japanu se koristi vekovima, a može se videti na tradicionalnim kućama i verskim objektima. Danas se primenjuje i u drugim zemljama, posebno u projektima u kojima se odvodnja kišnice želi estetski povezati sa arhitekturom i uređenjem bašte, piše Higic.
Komentari (0)