Tramp ga brani, a ruši ga njegov republikanac: Osam optužbi protiv šefa Pentagona, Amerika pred istorijskim glasanjem

Američki ministar odbrane Pit Hegset mogao bi da se upiše u istoriju na način koji sigurno nije priželjkivao. Predstavnički dom Kongresa sprema se da odlučuje o njegovom opozivu, a iza inicijative ne stoje samo demokrate, već i republikanac Tomas Masi. Na teret mu se stavlja osam ozbiljnih optužbi, od rata protiv Irana bez odobrenja Kongresa do vojnih operacija u Venecueli i napada na brodove u Karipskom moru. Donald Tramp odlučno ga brani, ali deo njegove stranke sve otvorenije postavlja pitanje koliko Hegsetovo zadržavanje na funkciji politički košta republikance.

Dok je Pit Hegset u utorak, 10. novembra, izlazio pred novinare u Pentagonu, u Kongresu se pripremalo glasanje koje bi moglo ozbiljno da uzdrma administraciju Donalda Trampa. Ministar odbrane odbacio je optužbe protiv sebe, nazvao ih političkom predstavom i poručio da se neće povući. Međutim, njegov problem nije samo opozicija. Čovek koji je pokrenuo postupak protiv njega dolazi iz iste stranke kao i američki predsednik.

Republikanski kongresmen Tomas Masi iz Kentakija podneo je 9. novembra osam tačaka optužbe i pokrenuo proceduru koja zahteva brzo izjašnjavanje Predstavničkog doma. Prvo se očekuje glasanje o proceduralnom predlogu kojim republikansko rukovodstvo može da zaustavi inicijativu. Ako taj pokušaj ne uspe, poslanici bi mogli da pređu na raspravu i glasanje o samom opozivu.

Sve se događa samo nedelju dana nakon kongresnih izbora 3. novembra, na kojima su republikanci pretrpeli ozbiljan poraz. Demokrate su osvojile većinu u oba doma Kongresa, koju će preuzeti u januaru, a među razlozima njihovog uspeha navode se nezadovoljstvo ratom u Iranu i njegove ekonomske posledice.

Upravo zato pitanje Hegsetove budućnosti više nije samo pravno. Postalo je i pitanje odnosa snaga unutar Republikanske stranke, Trampovog autoriteta i buduće američke spoljne politike.

Osam optužbi: Od Irana i poginule dece do Venecuele

Prema dokumentu koji je objavio Tomas Masi, čak četiri tačke odnose se na rat protiv Irana. Tri se tiču navodnog kršenja američkog Zakona o ratnim ovlašćenjima iz 1973. godine, dok se četvrta odnosi na zaštitu civila tokom vojnih operacija.

Masi tvrdi da je Hegset učestvovao u vođenju rata bez odgovarajućeg odobrenja Kongresa, da su neprijateljstva nastavljena i nakon zakonski predviđenih rokova i da odluke zakonodavne vlasti o povlačenju američkih snaga nisu poštovane.

Američki zakon, uz određene izuzetke i uslove, predviđa da se vojne operacije bez odobrenja Kongresa moraju okončati u roku od 60 dana, uz mogućnost dodatnog perioda za povlačenje. Međutim, upravo tumačenje tog zakona godinama je predmet sporova između Bele kuće i Kongresa. Predsednici obe stranke osporavali su ograničenja koja smatraju zadiranjem u ovlašćenja vrhovnog komandanta.

Posebno osetljiva tačka odnosi se na bombardovanje škole za devojčice u iranskom gradu Minabu 28. februara, prvog dana rata. U napadu je, prema iranskim podacima, poginulo najmanje 168 ljudi, uglavnom dece.

Rojters je još u martu, pozivajući se na američke zvaničnike, objavio da preliminarna vojna istraga ukazuje na verovatnu odgovornost američkih snaga. Pentagon tada nije potvrdio konačnu odgovornost niti nameru da se škola gađa. Nalazi završne istrage nisu javno predstavljeni.

Masi smatra da ovaj slučaj otvara pitanje da li je Hegset oslabio mehanizme koji bi trebalo da spreče civilne žrtve. Međutim, odgovornost ministra za konkretnu vojnu operaciju, kao i eventualna protivpravnost njegovih postupaka, tek bi morale da budu utvrđene.

Ostale tačke obuhvataju napade na plovila osumnjičena za krijumčarenje droge u Karipskom moru i istočnom Pacifiku, operaciju u kojoj je zarobljen venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, vojnu kampanju protiv Huta u Jemenu i pokušaje kažnjavanja demokratskog senatora Marka Kelija zbog njegovih javnih izjava.

Dakle, optužbe ne obuhvataju samo jedan rat ili jednu pogrešnu procenu, već gotovo čitav niz najkontroverznijih vojnih odluka Trampove administracije.

Masi: Ne pitamo da li je bio dobar ministar, već da li je prekršio zakon

Tomas Masi nije tipičan protivnik Donalda Trampa. Reč je o konzervativnom republikancu koji se godinama zalaže za ograničavanje federalne vlasti, manju državnu potrošnju i strogo poštovanje ustavnih ovlašćenja Kongresa.

Upravo na toj osnovi pokušava da opravda svoj zahtev.

Prema Masijevom tumačenju, američki predsednik ne može neograničeno da vodi ratove, a ministar odbrane ne može da se oslobodi odgovornosti samo zato što izvršava predsednikova naređenja.

„Ako učestvuje u neprijateljstvima u Iranu duže od 90 dana bez odobrenja Kongresa, ministar Hegset krši zakon i mora da odgovara“, naveo je Masi u saopštenju od 9. novembra.

Njegova logika je jednostavna: čak i ako neko smatra da je vojna operacija uspešna, ostaje pitanje da li je sprovedena u skladu sa Ustavom.

Zanimljivo je da je Masi u maju izgubio republikanske unutarstranačke izbore od kandidata kojeg je podržao Tramp, pa u januaru napušta Kongres. Ta činjenica daje njegovoj inicijativi dodatnu političku dimenziju. Trampovi saveznici predstavljaju ga kao političara koji se obračunava sa sopstvenom strankom nakon poraza, dok Masi tvrdi da deluje iz ustavnih principa.

On je čak pozvao Trampa da sam zameni Hegseta dok republikanci još kontrolišu Senat, upozoravajući da će demokratska većina od januara pokrenuti daleko šire istrage.

Hegset uzvraća: Ovo je napad na vojsku, a ne borba za zakon

Ministar odbrane, međutim, ne pokazuje nameru da se povuče.

Na konferenciji za novinare 10. novembra nazvao je pokušaj opoziva političkom predstavom i odbacio tvrdnje da je učestvovao u nezakonitim operacijama.

„Ovo nije patriotizam. Ovo je sabotaža“, poručio je Hegset, tvrdeći da se političkim obračunom sa rukovodstvom Pentagona istovremeno podriva poverenje u američke vojnike.

Otišao je i korak dalje, braneći operacije protiv Irana i drugih američkih protivnika. Naglasio je da stoji iza sprovedenih vojnih akcija i da bi ponovo postupio isto.

Njegova odbrana zasniva se na dva argumenta. Prvi je da su američke snage postupale u skladu sa zakonom i predsednikovim ovlašćenjima. Drugi je da neslaganje sa vojnom politikom administracije nije samo po sebi osnov za opoziv ministra.

Hegset pritom povlači paralelu sa pokušajima opoziva Donalda Trampa tokom njegovog prvog predsedničkog mandata, predstavljajući sadašnji postupak kao nastavak političkih sukoba u Vašingtonu.

Sličan stav ima i predsedavajući Predstavničkog doma Majk Džonson, koji smatra da bi smenjivanje ministra dok američke snage učestvuju u vojnim operacijama poslalo lošu poruku svetu.

Republikanac Voren Dejvidson takođe upozorava da bi bilo pogrešno svu odgovornost za dugogodišnje sporove oko ratnih ovlašćenja svaliti na jednog ministra, posebno kada su predsednici obe stranke u prošlosti koristili široka vojna ovlašćenja.

Za Hegsetove pristalice, dakle, opoziv predstavlja politički pokušaj da se ratne odluke administracije naknadno kriminalizuju.

Tramp ne odustaje od čoveka kome je poverio Pentagon

Najvažniji Hegsetov saveznik i dalje je Donald Tramp.

Američki predsednik poslednjih dana više puta je branio ministra odbrane, hvalio rezultate vojnih operacija i oštro kritikovao Masija. Posle Hegsetove konferencije za novinare ponovo mu je javno pružio podršku.

Tramp tvrdi da su operacije protiv Irana i Venecuele bile uspešne i da Hegset zaslužuje priznanje, a ne smenu.

Međutim, upravo tu nastaje problem za Belu kuću.

Dok predsednik govori o vojnim pobedama, sukob sa Iranom nije politički razrešen. Iranska strana nastavlja da postavlja uslove za sporazum, američka pomorska blokada traje, a posledice rata osećaju se i kroz visoke cene energenata.

Tramp je 10. novembra ocenio da je rat u vojnom smislu praktično završen, ali je istovremeno ostavio otvorenu mogućnost novih udara ako pregovori ne donesu sporazum.

Takva situacija otežava Hegsetovu odbranu zasnovanu isključivo na uspehu operacija. Čak i ako Pentagon ističe vojne rezultate, američka javnost i Kongres postavljaju i druga pitanja: koliko je rat koštao, koliko će još trajati i kakve su dugoročne posledice po američku bezbednost?

Demokratska strana: Ovo nije politička osveta, već pitanje odgovornosti

Demokratski lider u Predstavničkom domu Hakim Džefris već je jasno poručio da podržava opoziv Hegseta.

Sličan stav izneo je i senator Čak Šumer, koji je ocenio da Senat mora da razmotri ministrovu odgovornost za vođenje rata bez odgovarajućeg kongresnog odobrenja.

Demokrate posebno insistiraju na ulozi Kongresa u odlukama o ratu, stradanju civila i zakonitosti napada na osobe osumnjičene za krijumčarenje droge.

Slučaj senatora Marka Kelija otvara još jedno pitanje. Keli, nekadašnji kapetan američke mornarice, učestvovao je u video-poruci u kojoj su demokratski zakonodavci podsetili pripadnike vojske da nisu dužni da izvršavaju nezakonita naređenja.

Hegset je potom pokrenuo korake protiv Kelija, uključujući pokušaj da se razmotri njegov penzionisani vojni čin. Masi smatra da je takav postupak predstavljao odmazdu zbog ustavom zaštićenog govora i zakonodavnog nadzora.

Demokrate ovaj slučaj koriste kao argument da problem nije samo način vođenja rata, već i odnos Pentagona prema političkim protivnicima i kontroli koju Kongres ima nad izvršnom vlašću.

Ipak, njihovi protivnici podsećaju na ranije politički obojene postupke opoziva i tvrde da demokrate sada pokušavaju da iskoriste izborni rezultat kako bi oslabile Trampovu administraciju.

Šta kažu pravnici: Nisu sve optužbe jednako čvrste

Pravna ocena slučaja znatno je složenija od političkih poruka koje dolaze iz obe stranke.

Frenk Bouman, profesor prava emeritus sa Univerziteta Misuri, ocenio je za PolitiFact da optužbe koje se odnose na smrtonosne napade na plovila i odnos prema senatoru Keliju imaju snažne ustavne argumente.

Sa druge strane, pitanje primene Zakona o ratnim ovlašćenjima pravno je komplikovanije. Američki sudovi decenijama nisu dali konačan odgovor na sva sporna pitanja odnosa predsednika i Kongresa u vođenju ratova.

Profesor političkih nauka Stiven Smit sa Univerziteta Arizona Stejt ukazuje na još jednu važnu stvar: opoziv nije običan krivični postupak. Reč je o ustavno-političkom mehanizmu u kojem zakonodavci procenjuju ne samo pravne argumente već i ozbiljnost ponašanja javnog funkcionera.

To znači da optužbe mogu biti politički ubedljive, a da ipak ne prikupe dovoljan broj glasova za smenu.

Profesor prava Dejvid Luban sa Univerziteta Džordžtaun skeptičan je da će optužba u vezi sa zarobljavanjem Madura dobiti veliku podršku u Kongresu, jer se i deo zakonodavaca koji kritikuju administraciju nerado odriče širokog prostora za buduće američke operacije u inostranstvu.

Upravo to je jedan od ključnih paradoksa slučaja: političari se lako pozivaju na ograničavanje predsedničke vlasti kada su u opoziciji, ali znatno ređe žele da trajno ograniče ta ovlašćenja kada njihova stranka upravlja Belom kućom.

Republikanci između Trampa i sopstvenih birača

Za sada možda najzanimljiviji deo cele priče jeste ponašanje republikanaca koji nisu otvoreno podržali Masija, ali ni Hegsetu ne daju bezuslovnu podršku.

Kongresmen Don Bejkon iz Nebraske izjavio je da nije zadovoljan pojedinim Hegsetovim odlukama, ali je postavio pitanje da li loše obavljanje funkcije automatski predstavlja osnov za opoziv.

Ta razlika je presudna.

Ukoliko sve demokrate glasaju za opoziv, prema trenutnoj računici bilo bi potrebno da im se pridruže još samo tri republikanca. Ipak, konačan rezultat zavisiće i od prisustva poslanika i eventualnih proceduralnih poteza rukovodstva.

Zbog toga se ne može tvrditi da je opoziv već izvestan. Čak i ako postoji većina protiv Hegseta, republikansko rukovodstvo može pokušati da zaustavi postupak glasanjem o odbacivanju predloga ili njegovim upućivanjem nadležnom odboru.

Ono što je izvesno jeste da javno glasanje može da natera svakog republikanca da se opredeli između podrške Trampovom ministru i sopstvenih rezervi prema načinu na koji Pentagon vodi rat.

Posle poraza na izborima, to više nije jednostavna odluka.

U igri i 1.500 milijardi dolara za vojsku

Postoji još jedan razlog zbog kojeg je Hegsetova pozicija važna, a koji se u raspravama o opozivu često zanemaruje.

Trampova administracija želi da obezbedi odbrambeni budžet od približno 1.500 milijardi dolara. Reč je o ogromnom iznosu koji mora da dobije političku podršku u Kongresu.

Međutim, prema pisanju Rojtersa i Semafora, Hegsetovi odnosi sa pojedinim republikanskim zakonodavcima već su ozbiljno narušeni. Sporovi oko rata u Iranu, smena visokih vojnih oficira i komunikacije sa Kongresom dodatno otežavaju pokušaj da se obezbedi podrška tolikom budžetu.

Zato se u republikanskim krugovima postavlja i praktično pitanje: čak i ako Hegset politički preživi opoziv, može li da obezbedi saradnju zakonodavaca koja mu je neophodna za sprovođenje planova Pentagona?

Za Trampa to možda predstavlja veću dilemu od samog glasanja.

Predsednik može da nastavi da ga brani iz političke lojalnosti, ali će istovremeno morati da proceni koliko sukobi oko ministra otežavaju sprovođenje njegove vojne politike.

Može li Hegset da postane treći opozvani ministar u istoriji?

Američka istorija poznaje samo dva slučaja kada je Predstavnički dom izglasao opoziv člana predsedničke administracije na ministarskoj funkciji.

Prvi se dogodio 1876. godine, kada je ministar rata Vilijam Belknap optužen za korupciju. Belknap je podneo ostavku pre glasanja, ali je Predstavnički dom ipak izglasao njegov opoziv. Senat ga kasnije nije proglasio krivim.

Drugi slučaj dogodio se 2024. godine, kada su republikanci pokrenuli i izglasali opoziv ministra unutrašnje bezbednosti Alehandra Majorkasa zbog politike prema migrantima na granici sa Meksikom. Senat je odbacio optužbe bez punog suđenja.

Ukoliko Predstavnički dom izglasa opoziv Hegseta, on bi postao treći član američke vlade protiv kog je takva odluka doneta i prvi ministar odbrane od osnivanja savremenog Ministarstva odbrane koji bi se našao u toj situaciji.

Međutim, to ne bi značilo da je automatski smenjen.

Za uklanjanje sa funkcije neophodna je dvotrećinska većina u Senatu. Takvu podršku je izuzetno teško obezbediti, čak i kada su protiv nekog ministra političari iz obe stranke.

Važno je i to da nijedan od prethodna dva ministra nije smenjen presudom Senata.

Zato bi istorijska formulacija bila da Hegset može postati treći opozvani ministar, ali ne i treći smenjeni ministar.

Tri moguća raspleta i najvažnije pitanje za Trampa

Prvi mogući rasplet jeste da republikansko rukovodstvo uspe da proceduralno zaustavi inicijativu. Hegset bi tada ostao na funkciji, ali bi političke optužbe i mogućnost novih istraga nastavile da ga prate.

Drugi je da Predstavnički dom izglasa opoziv, nakon čega bi predmet prešao u Senat. Hegset bi i dalje mogao da ostane ministar ako za njegovu smenu ne bude obezbeđena dvotrećinska većina.

Treći rasplet ne zavisi direktno od Kongresa. Donald Tramp može odlučiti da sam zameni ministra kako bi izbegao dugu političku krizu i otvorio prostor za drugačije odnose sa Kongresom. Za sada nema naznaka da je spreman na takav potez, a javno ga snažno podržava.

Postoji, međutim, još jedan važan datum: 3. januar 2027. Tada novi sastav Kongresa preuzima dužnost, a demokrate dobijaju mogućnost da prošire parlamentarni nadzor nad Pentagonom i pokrenu dodatna saslušanja.

Zbog toga Hegsetov problem ne mora da se završi jednim glasanjem, čak ni ako uspe da ga preživi.

Na kraju, cela kriza pokazuje koliko je teško razdvojiti vojnu odgovornost od političke lojalnosti u trenutku kada se Sjedinjene Države suočavaju sa posledicama dugotrajnog rata.

Za Hegsetove kritičare, pitanje glasi da li ministar može da izbegne odgovornost za odluke koje smatraju nezakonitim. Za njegove pristalice, opoziv je pokušaj da se politički kazne vojni potezi predsedničke administracije.

A za Donalda Trampa dilema je drugačija: da li mu više koristi da po svaku cenu zadrži čoveka kome je poverio Pentagon ili da, u trenutku kada njegova stranka pokušava da se oporavi od izbornog poraza, izbegne još jedan sukob koji može mesecima da opterećuje Vašington?

Odgovor će delimično dati glasanje u Kongresu. Ali politička budućnost Pita Hegseta zavisiće i od odluke jednog čoveka – Donalda Trampa.