Vida Galogaža je u Sudu za ratne zločine u Beogradu iznela potresno svedočenje o masakru koji se dogodio 8. avgusta 1995. godine na Prijedorskoj cesti kod Svodne u Bosni i Hercegovini, kada su u vazdušnom napadu na kolonu srpskih izbeglica ubijeni njen suprug Rade i svekrva Marta, dok je ona teško ranjena.

U sudnici, dok je opisivala šta se dogodilo tog dana, Vida se rasplakala. Rekla je da punih trideset godina nosi slike tog užasa u sebi i da joj je svaki povratak tim trenucima nepodnošljiv.

„Samo sam pogledala u nebo i videla maslinaste vojne avione. Rekla sam deveru Dušanu: ‘Avioni.’ On je vezao najlon između prikolice i traktora i rekao: ‘Ma naši su.’ Avioni su napravili krug i vratili se. Kada je počelo da puca i da gori, Zorka i ja smo se zavučene ispod prikolice tresle od straha. Videla sam svog muža Radu kako pada, krv mu se slivala niz lice. Svekrva Marta je ležala na leđima, kuk joj je bio rasečen kao satarom, videlo se živo meso. A iznad traktora je ležao Mile Malobabić – raznesen, bez glave.“

Za ovaj zločin kod Svodne, kao i za napade na Petrovačkoj cesti 7. i 8. avgusta 1995. godine, kada su raketirane kolone srpskih civila koji su bežali pred hrvatskom vojskom, u Beogradu se u odsustvu sudi hrvatskim vazduhoplovnim oficirima Vladimiru Mikcu, Zdenku Radulju, Željku Jeleniću i Danijelu Boroviću. Oni su optuženi da su u komandnom lancu izdali naređenja za napade.

Vida je ispričala da su 6. avgusta krenuli iz Slavskog Polja kod Vrginmosta, verujući da će se za nekoliko dana vratiti.

„Bili smo kod svekrve na ručku kada je naišla naša vojska i rekla: ‘Šta još čekate, zašto ne idete?’ Pokupili smo osnovne stvari, upalili traktore i krenuli. Sa mnom su bili moj muž Rade, svekrva Marta, dever Dušan, njegova žena Zorka i njihova dva mala sina. Noć nas je zatekla u Žirovcu i spavali smo na njivi. Niko nas nije dirao, iako smo čuli da su kolone napadane sa hrvatske i muslimanske strane. Naši vojnici su govorili: ‘Samo da pređete u Bosnu, tamo ste bezbedni.’“

Pilot helikoptera Vojske Republike Srpske, Janko Kecman, svedočio je da je 7. avgusta 1995. leteo ka Gradišci i u vazduhu čuo za napad na kolonu kod Bosanskog Petrovca. Sleteo je oko 15.30 kod benzinske pumpe i odveden na mesto udara.

„Video sam kamion koji je još goreo i beli mercedes sa dva potpuno ugljenisana tela. Ljudi su mi rekli da je avion preleteo, okrenuo se i ponovo udario. Svi su mislili da su bezbedni čim pređu na teritoriju Republike Srpske. Da je bilo vojnih ciljeva, mogli su da gađaju tehniku, a ne kolonu civila.“

Vida je nastavila da su stigli do Svodne i tu stali da predahnu.

„Padala je kiša, pa smo razapeli najlone preko prikolica. Zorka i ja smo otišle u jednu kuću po kafu. Kada smo se vratile, kiša je stala. Tada su se pojavili avioni. Bilo je između jedan i dva sata popodne. Počeli su da pucaju. Naš traktor i prikolica su goreli. Sve oko nas je bilo u plamenu.“

Za nekoliko minuta stigli su pripadnici Vojske RS sa BOV-om i izvlačili ranjene.

„Ubacili su Soku Malobabić, njenu decu i mene. Krv je svuda tekla. Ja sam bila pogođena u ruku, nogu i rame, ali nisam osećala bol. Odveli su nas u bolnicu u Prijedoru. Tamo nam je doktorka rekla: ‘Vaši su mrtvi.’“

Morali su brzo da napuste bolnicu jer je najavljeno novo bombardovanje. Vida je imala ćerku negde u koloni, a sin joj je bio zarobljen i kasnije prebačen u Srbiju.

Na radiju je objavljeno da je porodica Galogaža stradala, pa ju je zet pronašao u bolnici. Posle su krenuli za Srbiju. Rade i Marta su sahranjeni u Prijedoru, bez njenog prisustva.

„Rekli su nam da ne smemo da dođemo. Posle godinu dana su nam dali broj groba.“

Vida je dodala da su blizu kolone bila parkirana vojna vozila, ali tužilaštvo je osporilo taj deo iskaza i predložilo prikazivanje snimaka. Ona je rekla da ne može da gleda te snimke jer joj se odmah pred očima pojavljuju mrtvi članovi porodice.