U vremenu kada su štednja i energetska nezavisnost postali prioriteti, Srbija se okreće čistijim modelima proizvodnje koji čuvaju životnu sredinu i donose ekonomsku dobit. Ključni igrač u ovoj transformaciji je otpad, čija je reorganizacija upravljanja počela još sa prvim zelenim zakonima. Privatnici s razlogom poručuju da generisanje otpada u poslovnom procesu ne prestaje taloženjem, ističući da tada ne prestaje ni odgovornost, naročito u prehrambenoj i tehnološkoj industriji koje generišu velike količine bio-otpada. Dok su razvijena tržišta ove promene uvela decenijama unazad, Srbija je to učinila novim Zakonom o upravljanju otpadom krajem 2025. godine, čime su ispravljena zastarela rešenja iz 2009. godine koja nisu bila usklađena sa regulativom EU.

Neiskorišćeni resursi i klimatska faktura

Trenutna situacija pokazuje da, usled visokih temperatura, obaramo rekorde u potrošnji struje dobijene iz uglja, dok istovremeno godišnje „sahranimo“ 100 miliona reciklabilnih sirovina koje su strateški materijal, prema ranijim procenama Privredne komore Srbije. Sa prosečnom generacijom od 1,2 kilograma otpada po stanovniku dnevno, Srbija se nalazi u poslednjem trenutku za reagovanje jer klimatske promene uveliko šalju svoju fakturu. Stručnjaci apeluju da ceo lanac mora da se uveže od sortiranja u kući do kontejnera, preko transporta, deponija i gradnje spalionica, kako bi se nadomestio nedostatak podataka iz trećine lokalnih samouprava koje i dalje ne izveštavaju o količinama otpada.

Grejanje kao stub ekološke transformacije

Srpski gradovi sada ulaze u deceniju u kojoj će zelena toplotna energija postati ključni stub razvoja. Način na koji grejemo javne zgrade, škole i bolnice najbrži je put do vidljivog zelenog efekta koji građani mogu osetiti svake zime. Evropski modeli pokazuju da se gradovi uspešno greju kombinacijom biomase, geotermalnih sistema i energije iz neopasnog otpada. Srbija ima ogroman potencijal da sledi ovaj primer zahvaljujući velikom broju sunčanih dana i značajnim geotermalnim izvorima u Vojvodini, Mačvi i Sremu, koji su već sada konkurentni cenom i stabilnošću u odnosu na gas ili mazut.

Tehnološka rešenja i reciklaža energije

Toplotne pumpe u javnim objektima mogle bi da smanje potrošnju fosilnih goriva i do tri puta, dok solarni termalni sistemi mogu preuzeti deo zimskog opterećenja u prelaznim mesecima. Drugi važan resurs je otpadna toplota iz industrije, fabrika i data centara koja se u Srbiji i dalje najčešće gubi kroz dimnjake. Uz pametno mapiranje, gradovi bi mogli da greju javne zgrade bez dodatnog goriva, samo reciklažom energije koju već plaćaju kroz industrijsku aktivnost. Veliki deo rešenja leži i u modernizaciji toplana, gde je realno da svaki grad napravi svoju kombinaciju izvora, poput biomase ili energije iz neopasnog otpada u postrojenjima po EU standardima.

Na kraju, ekonomska računica je jasna: manji uvoz fosilnih goriva znači manji odliv deviza i stabilnije budžete za domaćinstva. Manje zagađenje direktno vodi ka nižim zdravstvenim troškovima i većoj produktivnosti, što zelenu toplotu čini ne samo ekološkom, već i fiskalnom i razvojnom agendom. Ozelenjavanje gradova počinje u nevidljivim delovima sistema – cevima, senzorima i pećima – ali se završava u čistijem vazduhu i gradovima koji zimi više ne „kašljucaju“.