Energetski bilans za 2025. godinu pokazuje koliko smo duboko uvozno zavisni. Srbija će čak 80% sirove nafte obezbediti iz inostranstva, najviše iz Rusije, što je 25% više nego prethodne godine. Domaća prerada pada na 0,82 miliona tona, 1% manje nego 2024. godine.

Još teža je situacija sa gasom: samo 10% domaće proizvodnje, dok čak 90% dolazi iz uvoza. Od planiranih 2,7 milijardi kubnih metara gasa za potrošnju, čak 2,43 milijarde uvoze se, uglavnom iz Rusije.

Ugovor sa Azerbejdžanom, kojim bi Srbija od 2026. godine dobijala do 400 miliona kubnih metara godišnje, pokriva tek 13% naših potreba. I to uz preduslov da infrastruktura bude spremna, što nije slučaj.

Zakasneli projekti i blokirane veze

Gasna konekcija Niš–Sofija, kapaciteta 1,8 milijardi kubika, mogla bi biti spas, ali Bugarska nema dovoljan pritisak ka našoj granici. Grčka još nije završila svoj deo gasovoda ka Severnoj Makedoniji, a ni mi ka jugu. Veza sa Rumunijom je tek u planu, dok iz Mađarske možemo koristiti stari gasovod kod Horgoša, ali pitanje je ima li gasa uopšte u evropskim tokovima.

U međuvremenu, Srbija uvozi i ugljen – 3,39 miliona tona, isto kao 2024. godine – jer domaći lignit nije dovoljnog kvaliteta. Time nas čekaju i dodatni troškovi zbog karbonske takse EU.

CBAM – nova barijera i novi ceh

Evropska unija od 1. januara 2026. uvodi CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), što će značiti dodatne namete za srpske kompanije koje izvoze čelik, aluminijum, cement, đubrivo i električnu energiju.

Prema proceni Fiskalnog saveta, samo u prvoj godini ta cena iznosiće 250 miliona evra. Srbija je, kako ističe predsednik Saveta Blagoje Paunović, u nemogućoj poziciji: da bi ispunila ciljeve smanjenja emisija, u narednih pet godina morala bi da ih smanji za 10% – što je, realno, neizvodljivo bez potpunog zaokreta energetske politike.

Promene koje kasne decenijama

Evropske zemlje su već godinama prelazile na energiju iz otpada (RDF), koja smanjuje emisije CO₂ i troškove proizvodnje. U EU se godišnje na taj način preradi i iskoristi više od 58 miliona tona otpada, dok Srbija ovaj potencijal ne koristi jer zakonom iz 2008. godine zabranjuje uvoz RDF-a za energetiku.

Rešenje bi moglo biti privremeno ukidanje te zabrane – što bi omogućilo domaćim kompanijama da proizvode sopstvenu energiju i smanje troškove. Danas u EU radi oko 500 postrojenja koja RDF koriste kao gorivo.

Cena propuštenog vremena

Dok Evropa ubrzano menja svoj energetski pejzaž, Srbija još tapka na mestu. Umesto da gradi stabilne i raznovrsne izvore snabdevanja, zemlja je i dalje zarobljena u kombinaciji uvoza, zastarelih postrojenja i neispunjenih klimatskih obaveza.

Zbog toga će se narodna izreka još jednom pokazati tačnom: „Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.“ Samo što će ovaj put ceh biti energetska nesigurnost i gubitak konkurentnosti.