Na komemorativnom skupu u Vranju obratila se i Julijana Anđelković, unuka nastradalog Vranjanca Maneta Anđelkovića, čije je stradanje ostavilo dubok trag u njenoj porodici.

Govoreći pred okupljenima, Julijana je evocirala bolne uspomene i ličnu tragediju koja je zadesila njenu porodicu tokom NATO bombardovanja.

– Rođena sam na Vidovdan, unuka Maneta kojeg su zločinci ubili u njegovoj kući, dok je njegova supruga Mirjana teško ranjena. Od tog 30. maja 1999. godine, kada su ubijene moje igračke sa kojima sam se igrala, kada su uništeni moj i Ivanov krevetić, moja soba i moj dom, život moje porodice se iz korena promenio. Mesto koje je bilo simbol okupljanja, sigurnosti i topline pretvorilo se u ruševine i tugu. Promenio se i život naših komšija – rekla je Julijana na početku svog obraćanja.

Ona je istakla da je dužnost svih da se sećaju i da nove generacije uče koliko je život vredan i koliko je važno čuvati mir.

– Mislim na svog dedu, na njegov osmeh i njegov glas, na sve one trenutke koje nikada nismo stigli da proživimo zajedno. Ali mislim i na sve poginule, jer znam da svaka porodica nosi slično ime u svom srcu. Tihi zavet naše generacije je da ćemo čuvati mir, poštovati život i jedni druge. Da ćemo graditi budućnost u kojoj se ovakve tragedije nikada više neće ponoviti – naglasila je.

Dodala je da gubitak najmilijih mora biti opomena i podsetnik na odgovornost koju svi nose.

– Neka nas gubitak naših najdražih nauči koliko je svaki dan dragocen. Neka nas sećanje obaveže na još veću odgovornost. Danas se klanjamo svim žrtvama čija su imena utkana u istoriju naše zemlje, ali još važnije – oni su zauvek u našim srcima – poručila je Julijana Anđelković.