Poznati niški šahista, trener i sudija, FIDE majstor Dragan Živić, jedan je od ljudi koji i danas nose teške i bolne uspomene iz vremena NATO bombardovanja Srbije. Njegov život zauvek je promenjen jednim trenutkom – eksplozijom koja mu je narušila zdravlje, ali i tragedijom koja ga je pogodila mnogo dublje – gubitkom rođenog brata.

Na današnji dan, 27 godina kasnije, Živić se seća trenutka kada je deo rakete pogodio garnizonsku ambulantu u kasarni „Stevan Sinđelić“, gde se nalazio zajedno sa još tridesetak rezervista. Bio je to prvi napad na Niš tokom NATO agresije na tadašnju SR Jugoslaviju.

Kako priča, mobilisan je samo četiri dana ranije i kao komandir čete Vojne policije 211. oklopne brigade bio je zadužen za obezbeđenje kasarne i sprovođenje mobilizacije rezervista.

– Veče 25. marta nas tridesetak smo potražili zaklon u podrumu ambulante. Zgrada je bila stara, pa sam seo na školsku klupu pored stuba, misleći da je to najsigurnije mesto. U 20.28 začula se strašna eksplozija i sve je počelo da leti – priseća se Živić.

Prema njegovim rečima, protivvazdušna odbrana je pogodila raketu koja je bila usmerena ka niškom aerodromu, ali se njen deo odbio i udario u krov ambulante.

– Kada sam došao sebi, bio sam zgnječen među drugim rezervistima. Srećom, niko nije bio teže povređen. Odmah sam izašao do kapije da proverim vojnika na straži, u strahu da nije stradao. On je, na sreću, bio samo lakše povređen jer se na vreme sklonio u hidroforsku šahtu – priča Živić.

Nedugo nakon eksplozije, u kasarnu su stigle televizijske ekipe, kao i jedan lokalni političar koji je ponudio pomoć.

– Možete da zamislite kako je bilo mojim roditeljima. Naša kuća je udaljena svega dva i po kilometra od kasarne. Moj pokojni otac i stric su, po mraku, uz sirene i opasnost, došli do kapije da saznaju da li sam živ – kaže on.

Nakon prvobitnog šoka, vojnici su se premestili u drugi podrum, gde su dočekali jutro. Noć su proveli bez sna, jer ih je svaki zvuk podsećao na opasnost.

Tek narednog dana videli su razmere razaranja.

– Zgrada je bila prepolovljena. Svuda su bile grede, ekseri, šut i crep. Bila je to stara građevina još iz vremena kralja Aleksandra – opisuje Živić.

Eksplozija je ostavila trajne posledice po njegovo zdravlje. Pukla mu je bubna opna, a sluh mu je godinama slabio.

– Počeo sam da nosim slušne aparate, ali posle korone 2021. godine potpuno sam ogluveo. Komunikacija mi se svela na poruke i mejlove. Srećom, prošle godine mi je ugrađen implant i sada mogu normalno da radim, držim časove i sudim turnire – kaže on.

Danas vodi školu šaha u Dečijem kulturno-rekreativnom centru, koju pohađa 37 mladih šahista.

Međutim, njegova lična tragedija tu se ne završava.

Nedugo nakon bombardovanja, sa jedinicom je prekomandovan na Kosovo i Metohiju, gde su ostali do samog kraja sukoba, povukavši se 21. juna 1999. godine.

Tokom kratkog odsustva sa ratišta, organizovao je simultanku sa dvadesetak učenika ispred hotela „Ambasador“, u okviru akcije „Mat ratu“.

Ali njegov brat Dejan nije imao takvu sreću.

Sa samo 24 godine bio je mobilisan i raspoređen na straži na mostu u Đakovici, gde je bio izložen bombardovanju osiromašenim uranijumom.

– Već početkom jula razboleo se. Dijagnostikovan mu je karcinom grla, a lekari su rekli da je uzrok zračenje. Preminuo je sa 27 godina, ostavivši iza sebe četvorogodišnjeg sina i suprugu od 22 godine – priča Živić.

Njegova snaja se nikada nije preudala i život je posvetila detetu, koje je danas uspešan IT stručnjak.

Gubitak sina slomio je i njihove roditelje.

Majka je preminula 2005. godine od raka, a ubrzo nakon nje i otac.

– Kajem se i danas što nisam pokušao da brata oslobodim vojske. Mogao je da ostane kod kuće – majka je tada bila na hemoterapiji, a otac na poslu. Barem jedan od nas je mogao da bude uz njih – završava Živić svoju potresnu ispovest.