Tito je umro u Ljubljani, uoči 88. rođendana, a već tada mnogi su njegovu smrt videli kao početak kraja jugoslovenske države. 

Danas, 46 godina kasnije, vremena njegove vladavine neretko se sećaju kao perioda mira, relativne stabilnosti i postepenog napretka za većinu.

Na čelo Jugoslavije izbio je pobedom u Drugom svetskom ratu, odnosno oslobođenjem Beograda oktobra 1944. uz presudnu pomoć Sovjeta, ali i zapadnih saveznika.

Predvodio je pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskoga rata, ubedljivo najmasovni i najuspešniji na tlu Evrope zapadno od sovjetskih granica.

Kao proslavljeni ratni lider, upravljaće potom Jugoslavijom decenijama, praćen uvažavanjam širom sveta, posebno pošto je postao čelnik i Pokreta nesvrstanih.

Rođen je u Kumrovcu, na samoj granici Hrvatske sa Štajerskom, najverovatnije 7. maja 1892. kao sedmo od petnaestero dece u porodici. Otac Franja je bio Hrvat, majka Marija Slovenka.

Dok se nalazio na čelu socijalističke Jugoslavije, kao njegov rođendan obeležavan je 25. maj, kao svojevrsni državni praznik Dan mladosti.

U skladu sa tada sistematski negovanim kultom ličnosti, Dan mladosti je proslavljan nizom manifestacija, a konačno i sletom na stadionu JNA, gde mu je dodeljivana takozvana štafeta mladosti, koja je prethodno kružila zemljom na rukama posebno odabranih omladinaca.

Iz rodnog Kumrovca odlazi u Sisak, gde je učio bravarski zanat. Potom se u potrazi za poslom kretao od Zagreba, preko Trsta, Kamnika, Čenkova u Češkoj, do Beča i Bečkog novog mesta. Osim u okviru ondašnje Austrougarske, izvesno vreme je radio u Nemačkoj, u Minhenu i Manhajmu.

Zanimljivo, tokom odsluženja redovnog vojnog roka od 1913. zapažen je pošto mu je uspelo da osvoji drugo mesto na armijskom nadmetanju u mačevanju Austrougarske vojske, kada je  prvoplasirani bio jedan habzburški nadvojvoda. Nagrađen je i podoficirskim činom.

Tokom Prvog svetskog rata bio je na frontu prema Srbiji, na Drini, što je zaobilaženo u njegovim zvaničnim biografijama. Potom, posle kratkotrajnog boravka u Petrovaradinskoj tvrđavi, odlazi na front prema Rusima, u Galiciji. Pošto su ga kozaci ranili, zarobljen je maja 1915. Kraj rata, uz težak oporavak, dočekaće u Rusiji.

Tamo se nalazio u udaljenom Sibiru, u vreme revolucija februara i novembra 1917.

Pošto je dospeo na vlast posle Drugog svetskog rata, njegovi biografi tvrdili su da je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, što nije istina.

Pošto se oženio u Rusiji, u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dolazi krajem oktobra 1920. 

Izvesno vreme radio je potom u Velikom Trojstvu kod Bjelovara, pa u Zagrebu, Kraljevici, Beogradu, Smederevskoj Palanci, ali nigde se nije duže zadržavao.

Tada se angažuje kao sindikalni aktivista, a ubrzo se posvećuje političkom radu. Uhapšen je kao sekretar mesne organizacije Komunističke partije u Zagrebu, avgusta 1928. kada je osuđen na pet godina zatvora. Robijao je u Lepoglavi, pa u Mariboru.

Posle uklanjanja Milana Gorkića (J. Čižinski) prethodnog lidera KPJ, krajem 1937. postupno izbija u sam vrh partije. Bio je zagovornik povratka rukovodstva KPJ u zemlju iz inostranstva, nasuprot većini partijskih prvaka.

Po svemu sudeći, Moskva ga je za prvu ličnost KPJ prihvatila tek 1940.

Tokom boravka u Moskvi 1936. i 1937. posvećeno se bavio obrazovanjem, ali i kadriranjem. Imao je važnu ulogu i organizovanjem pomoći španskim republikancima, u skladu s politikom Kominterne. Bilo je to vreme likvidacije brojnih prvaka KPJ, kao uostalom i sovjetskih komunista.

Predvodio je ustanak u okupiranoj Jugoslaviji od jula 1941. posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, kao vođa KPJ odnosno Partizanskog pokreta, zvanično Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije.

Tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a, novembra 1943, dodeljeno mu je zvanje maršala.

Paralelno sa borbom protiv okupatora izveden je i revolucionarni preobražaj vlasti, uz brojne žrtve stvarnih ili potencijalnih političkih protivnika, posebno ostataka aparata međuratne Kraljevine Jugoslavije.

Iako je u prvo vreme doživljavan kao najpravovreniji sledbenik Moskve, leta 1948. odbacio je Rezoluciju Informbiroa komunističkih partija, odnosno Staljinov pritisak.

Potom se postupno, u sklopu ondašnje globalne atmosfere tzv. hladnog rata, približio Vašingtonu, pa je pedesetih Jugoslavija uživala značajnu vojnu, finansijsku i drugu pomoć od SAD, što je za posledicu imalo visoke stope rasta.

Jedan je od osnivača, uz Nehrua i Nasera, Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima, u vreme dekolonizacije, imalo veliki značaj.

Nesumnjivo je zaslužan što je taj pokret, posebno u poznijoj fazi, izbegao težnje pojedinih članica ka približavanju jednom od blokova.

Iako se poslednjih godina doba njegove uprave Jugoslavijom mnogi sećaju s nostalgijom, ostaje činjenica da je u unutrašnjoj politici ostavio ustrojstvo koje se na kraju pokazalo kao pogubno po opstanak zemlje.

Usvajanjem ustavnih rešenja 1974. kada je on i formalno postao doživotni predsednik, funkcije centralne države su sasvim svedene, na, delom, spoljnu politiku, odbranu i monetarnu emisiju. A i tu je kadrovska politika vođena po takozvanom ključu, pri čemu je za ključne odluke zahtevan konsenzus.

Razgrađivanje zemlje, koje je bilo upadljivo već ustavnim rešenjima 1963. time je dovedeno do nivoa apsurda.

Njegovoj sahrani maja 1980. u Beogradu, prisustvovalo je više od 200 visokih ličnosti iz celog sveta, što je pokazatelj međunarodnog ugleda koji je uživao.

Jugoslavija ga je, međutim, nadživela svega desetak godina.