Hodočašće kakvo nismo videli u Beogradu: Više od 800.000 vernika pred Hramom Svetog Save - neko je plakao, neko zahvaljivao, a svi su došli sa istom nadom (VIDEO)

Više od stotinu autobusa organizovano je za dolazak poklonika. Kolone vernika formirale su se od ranih jutarnjih sati. Neki su čekali satima, neki su putovali celu noć, a bilo je i onih koji su na put krenuli dan ranije samo da bi stigli na poklonjenje. 

U masi su se mešali ljudi iz svih krajeva Srbije, ali i iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hercegovine, Severne Makedonije i drugih delova regiona i dijaspore.
Na prvi pogled svi su bili isti - strpljivo su čekali svoj red. Međutim, iza svakog lica krila se druga priča.

Neko je došao sa nadom da će pronaći utehu zbog bolesti koja traje godinama. Neko se molio za zdravlje deteta. Neko za roditelja, supružnika ili prijatelja. Bilo je mladih bračnih parova koji su nosili svoju najveću želju u srcu, ali i starijih ljudi koji su želeli samo još jednom da se poklone svetinji za koju veruju da donosi blagoslov.

Ipak, nisu svi došli vođeni nevoljom.

Među okupljenima bilo je mnogo onih koji su stigli da zahvale. Za ozdravljenje koje je već došlo. Za porodicu koja je ostala na okupu. Za posao koji su pronašli. Za život koji, uprkos svim izazovima, i dalje smatraju darom.

Dok se kolona sporo pomerala, gotovo da nije bilo nervoze. Ljudi su razgovarali tiho, pevušili crkvene pesme, držali brojanice, za nervozu nije bilo mesta. Činilo se da je višesatno čekanje za mnoge postalo deo samog hodočašća.

U toj masi bilo je i bolesnih koji su teško hodali, oslanjajući se na štap ili ruku člana porodice. Bilo je i potpuno zdravih ljudi koji su smatrali da je njihova obaveza da dođu kada im se pružila prilika da se poklone jednoj od najvećih svetinja pravoslavnog sveta.

Najupečatljiviji trenutak događao se pred samim pojasom Presvete Bogorodice. Posle sati čekanja, susret sa svetinjom trajao je svega nekoliko sekundi. Ipak, za mnoge je upravo tih nekoliko trenutaka predstavljalo razlog celog putovanja.

Neki su izlazili sa suzama u očima. Neki sa osmehom. Neki zamišljeni i tihi. Ali gotovo svi sa istim osećajem da su prisustvovali nečemu što prevazilazi svakodnevicu.
Teško je objasniti šta je ljude nateralo da pređu stotine kilometara, da provedu sate u redu i da na trenutak zaborave na umor, vrućinu i gužvu. Za vernike je odgovor jednostavan - vera.
A, upravo se ona ovih dana mogla videti na svakom koraku ispred Hrama Svetog Save. Ne u velikim rečima i spektakularnim prizorima, već u strpljenju ljudi koji su došli noseći svoje tuge, nade, zahvalnosti i molitve, verujući da nijedna iskrena molba ne ostaje neuslišena.

Za mnoge, ovo nije bilo obično putovanje.

“Suprug i ja dolazimo iz Trebinja, došli smo u ime cele porodice. Čuli smo da se dugo stoji, vrućina je, ali znajte, to stajanje nije teško. Nijednom se nisam požalila, niti osetila neku teskobu. Preživela sam kancer, u toj borbi, ja sam se molila Majci Božjoj, i ozdravila sam. Danas samo ovde, nas dvoje, da joj se zahvalimo na ovom daru, da joj se pomolimo za celu našu porodicu, za ceo svet…narod nije sam, treba imati veru i nadu i sve će biti onako kako Bog kaže”, rekla nam je ona.

Nekoliko koraka dalje stoji bračni par iz Crne Gore.

“Godinama želimo potomstvo. Ne dolazimo ovde tražeći čudo preko noći, već da pronađemo snagu i veru da nastavimo dalje. Nekad čoveku upravo to najviše nedostaje”, kažu tiho, sa ogromnom verom u očima.

Neko traži pomoć, neko dolazi da zahvali Presvetoj Bogorodici na svakom novom danu.

“Dolazim iz Beograda, 650 godina mi čekamo ovu svetinju, kako da ne dođemo mi koji ovde živimo, a pogledajte ove vernike, s puta, bez ijedne ružne reči, uzdaha, prekog pogleda, stoje ovde i čekaju – čekaju da pokažu koliko nas vera ujedinjuje i spaja”, naveo je jedan Beograđanin.

On je dodao da je pojas Presvete Bogorodice došao u pravom trenutku.

„Narod nije sam, ovoliki broj vernika pokazuje nam da nas je ista ljubav spojila, ista nada  - vera u Boga. Danas je došlo vreme iskušenja, i ovo za sve nas, baš u ovom trenutku, znači da treba da verujemo, da nas Bog voli, kao da nam je poslao poruku – niste sami“.

Dok jedni dolaze sa brigama koje ih opterećuju godinama, drugi kažu da su ovde iz zahvalnosti.

“Pre dve godine imao sam ozbiljnu operaciju. Lekari su uradili svoje, a ja sam želeo da dođem i zahvalim Bogu što sam danas živ i što mogu da stojim ovde među ovolikim svetom”, govori muškarac iz Banjaluke.

Mlada devojka iz Kragujevca kaže da je presrećna što je danas ovde.

“Nemam neku veliku muku. Došla sam jer sam osećala potrebu. Kada vidite ovoliko ljudi okupljenih u veri, shvatite koliko nam svima treba malo nade i mira”.

U kolonama se moglo primetiti da mnogi nose fotografije bližnjih, ceduljice sa imenima za pomen ili male ikone koje su želeli da prinesu svetinji.

Trenutak koji traje nekoliko sekundi

Posle višesatnog čekanja, susret sa pojasom Presvete Bogorodice traje veoma kratko. Ipak, upravo taj trenutak mnogi opisuju kao najvažniji deo puta.

“Ne mogu da objasnim šta sam osetila. Kao da su sve brige na trenutak nestale. Došla sam opterećena problemima, a odlazim mnogo mirnija”, kaže žena iz Novog Sada brišući suze.
Stariji gospodin iz Bijeljine smatra da je dolazak bio dužnost.

“Možda više nikada neću imati priliku da se poklonim ovoj svetinji. Zato sam došao. Čovek ne nosi kući samo uspomenu, već osećaj da je uradio nešto važno za svoju dušu”.

Mladom bračnom paru, koji je doputovao iz Švajcarske nije predstavljao problem što su stajali 10 sati.

“Kada smo ušli u Hram, osetila sam takav mir, blagoslov, sreću, da su mi suze same potekle. Za mene je ovo velika čast, videti ovaj narod kako strpljivo čeka, celivati Časni pojas, slušati srpskog patrijarha čije reči su mi uklesane u dušu, ne može se rečima opisati. U ime cele porodice smo se pomolili, ali kad sam došla do Pojasa, samo sam joj rekla ‘Majko naša, čuvaj nas i podaj nam zdravlja, uspela si da nas spojiš i ujediniš, hvala Ti’”, kazala je Ksenija.

Više od običnog događaja

U istom redu stajali su ljudi iz velikih gradova i malih sela, bogati i siromašni, zdravi i bolesni.

Jedna žena iz Čačka možda je najbolje opisala atmosferu koja je vladala među okupljenima:

“Svi ovde nosimo neku svoju priču. Neko bol, neko strah, neko zahvalnost. Ali kada stanemo u ovaj red, svi smo isti”.

I zaista, dok su se zvona Hrama oglašavala nad Vračarom, a kolona polako odmicala ka svetinji, sticao se utisak da većina ljudi nije došla samo da vidi relikviju staru vekovima.
Došli su po utehu. Po nadu. Po odgovor koji možda neće dobiti odmah, ali veruju da će ga dobiti onda kada bude najpotrebnije.

Zbog toga su tog dana stotine kilometara puta, sati čekanja i umor postali potpuno nevažni. Jer za vernike koji su stigli iz svih krajeva regiona, susret sa pojasom Presvete Bogorodice bio je mnogo više od događaja - bio je duboko lično i duhovno iskustvo koje će dugo pamtiti.

„Došla sam iz Severne Makedonije sa jednom željom u srcu. Moja ćerka godinama pokušava da dobije dete. Prošla je kroz brojne preglede, terapije i razočaranja. Lekari su rekli da su mogućnosti veoma male i da više nemaju šta da pokušaju. Kao majka, ne mogu da se pomirim sa tim. Zato sam došla da se pomolim Presvetoj Bogorodici umesto nje. Verujem da tamo gde ljudska snaga stane, ostaju vera i nada. Ne tražim čudo za sebe, već da moja ćerka jednog dana oseti radost majčinstva”, rekla je ona.

Dok smo prolazili pored kilometarskih redova, videlo se mnogo dece koje trčkaraju okolo, dok ih roditelji opominju da stanu u red i budi mirni. Nije im smetalo sunce, niti gužva, njihova smirenost im je davala snagu.

„Ljudi su željni vere, crkve, ona ih spaja. Važno je da ovim primerom, ovim hodočašćem i interesovanjem za religiju pokažemo da nas ovakva svetinja vodi ka pravom putu – da ne okrećemo leđa, već da nam ovim primerom pomogne u donošenju najvažnijih životnih odluka. Deci od malena treba usađivati ljubav prema Bogu i pravom putu, usmeravati ih kako bi akše podneli sva iskušenja”, istakao je 52-godišni Aleksandar iz Banata.

Vernici koji se poklone i celivaju pojas Presvete Bogorodice dobijaju trakice koje su osveštane na pojasu Presvete Bogorodice. Uz svaku trakicu dobija se uputstvo za njihovo korišćenje.
Čudesni pojas Presvete Bogorodice, uz delove Časnog krsta Gospodnjeg, stigao je u Beograd 20. maja uoči gradske slave Spasovdan - praznika Vaznesenje Hristovo, posebnim letom doneo je iguman svetogorskog manastira Vatopeda Jefrem, sa bratstvom.

Časni pojas Presvete Bogorodice u prestonom Hramu Svetog Save biće sve do subote, 6. juna, kada će, posle svete Liturgije kojom će načalstvovati patrijarh Porfirije, biti svečano ispraćen u sveti i veliki manastir Vatoped na Svetoj Gori Atonskoj. 

U toku su pripreme za svečani ispraćaj Časnog pojasa Presvete Bogorodice, a Časni pojas je podignut na postolje unutar Svetosavskog hrama kako bi poklonici mogli da, prolazeći ispod ove svetinje, dobiju blagoslov prinoseći molitve za sebe i za svoje bližnje.

Prema rečima patrijarha Porfirija, srpski narod je ovih dana pokazao da vernici dolazeći da se poklanjaju Časnom Pojasu Presvete Bogorodice potvrđuju da su Božji narod.