Kada se spomene sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički, rođen kao Nikola Velimirović u Leliću kod Valjeva, srpski narod odmah pomisli na neustrašivog duhovnog gorostasa i najvećeg besednika kog smo imali. S razlogom su ga mnogi sa poštovanjem nazivali Novi Zlatousti. Njegova reč sekla je duboko, hvatala se za samo srce slušalaca i ostavljala bez teksta kako verujući narod, tako i one koji su mu radili o glavi.
Tokom života prošao je kroz strašna iskušenja, bio predvodnik bogomoljačkog pokreta u međuratnom periodu, čvrsto držao pravoslavni i konzervativni kurs, a kada su nacistička Nemačka i fašistička Italija napale i okupirale našu zemlju, nije hteo da pogne glavu.
Malo ko zna kakav se tajni i napeti razgovor odigrao kada su ga zli ljudi onog vremena stavili na najtežu proveru.
Kad Srbin brani veru, bezbožnici gledaju i ćute
Priču koja se i danas prenosi sa kolena na koleno detaljno je posvedočio arhimandrit Vasilije Kostić. Prema njegovim rečima, sve se odigralo u trenucima kada su vladiku rešetali pitanjima oni koji Boga nisu imali u srcu. Jedni kažu da su to bili bezbožni komunisti, drugi tvrde da su to radili Nemci dok je vladika bio tamo u ozloglašenom logoru u Dahau, gde je tamnovao zajedno sa patrijarhom Gavrilom od 25. septembra 1944. godine do početka novembra 1944. godine.
Ispitivali su ga osorno, drsko i bez trunke stida, gledajući samo kako da pred svima ponize i obezvrede srpskog vladiku. Stali su ispred njega, uneli mu se u lice i postavili pitanje za koje su verovali da će ga potpuno saterati u škripac: "Da li veruješ u Boga?"
Njegovi mučitelji su naivno očekivali da će se duhovni gorostas uplašiti za svoj goli život, da će početi da uvija u oblandu, pravda se ili moli za milost. Umesto bilo kakvog ustupka pred bezbožnicima, iz usta vladike Nikolaja odjeknule su samo dve reči od kojih vreme kao da je na trenutak zastalo: "Ne verujem."
Mislili da su uhvatili lava u zamku, pa natrčali na božju silu
Zavladala je grobna tišina.
Komunisti su se ponadali da su mučenjem i pritiskom uspeli da saviju kičmu pravoslavnom vladici, pa su već počeli da se raduju misleći: "Pa ovaj je naš!" Međutim, da bi bili potpuno sigurni da se odrekao Boga, postavili su mu isto pitanje još jednom: "Je l' ti veruješ u Boga?"
Vladika Nikolaj nije ni trepnuo, a već im je kratko i jasno odbrusio isto: "Ne verujem."
Dok su oni u čudu zverali i pitali se kako je moguće da duhovni vođa naroda tako govori, usledio je preokret koji je ostavio večni trag u našoj istoriji. Vladika ih je pogledao i očitao im božju lekciju za sva vremena: "Ja ne verujem u Boga, ja znam da postoji Bog. Vera je za početnike."
Zašto je vera samo prvi korak na putu do Boga
Ovim rečima vladika je pokazao šta znači živeti živim Bogom, a ne samo pričati o Njemu. Za njega Bog nije bio neka daleka teorija kojoj treba verovati na reč, već živa stvarnost koju je osećao svakim otkucajem svoga srca, u svakoj sekundi svog stradanja i u svakom duhovnom uvidu.
Oni koji su ga mučili verovali su u oružje, silu i prolazne ideologije, a vladika je bio siguran u to ko vlada ovim i onim svetom i ko drži ljudske duše u šaci.
Upravo zbog te čelične snage i nepokolebljivog duha, vladika Nikolaj je zauvek ostao nepremostiva prepreka i trn u oku svima koji su pokušavali da slome srpski narod i ugase sveti plamen pravoslavlja.
Otišao u tuđinu, ali se nikada nije odrekao svog naroda
Kada su po završetku rata komunisti preuzeli vlast u Jugoslaviji, vladika je dobro znao kakva bi ga sudbina sačekala u domovini. Nije hteo da savija kičmu pred novim bezbožnim režimom, pa je 1946. godine otišao u daleku Ameriku.
Svoj zemaljski put završio je u Saut Kejnanu, gde se upokojio 18. marta 1956. godine, ostajući nepokolebljiv do poslednjeg daha.
Iako je odveden daleko od zavičajnog Lelića i svoje Žiče, ostavio nam je u amanet pouke koje ne blede, već i danas kao grom odjekuju među vernicima. Njegov odgovor komunistima stoje kao opomena svakom Srbinu da ne bude tek večiti početnik u veri, već čovek koji svim svojim bićem zna na čijoj je strani i ko ga čuva.
Alo.rs/ Ona
Komentari (0)