Turski sultan Mehmed V, iz dinastije Osmanlija, proglasio je džihad 14. novembra 1914. godine, ubrzo nakon što je

ušlo u Prvi svetski rat na strani Centralnih sila. Taj proglas imao je snažan simbolički značaj u islamskom svetu i bio je usmeren na mobilizaciju muslimana u borbi protiv sila Antante – Rusije, Velike Britanije i Francuske.

Srbija i početak rata

U isto vreme, Srbija je u rat ušla kao

, međunarodno priznata država sa dinastijom Karađorđević na čelu i kraljem . Nakon atentata u Sarajevu 28. juna 1914. godine i ultimatuma Austro-Ugarske od 23. jula, Beograd je odbio deo zahteva, što je dovelo do objave rata Srbiji 28. jula 1914. Taj događaj označio je početak Prvog svetskog rata.

Ultimatum je sadržavao 10 zahteva, od kojih su neki direktno narušavali suverenitet Srbije – na primer, da austrougarski organi učestvuju u istrazi i gonjenju lica osumnjičenih za umešanost u

. Srbija je prihvatila većinu tačaka, ali je odbila ključne koje su značile mešanje Beča u njene unutrašnje poslove.

Tokom rata (1918), Kraljevina Srbija postaće jezgro stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevina Jugoslavija).

Istorijski kontekst

Proglas o džihadu sultana Mehmeda V izdat je u Istanbulu u prisustvu šejh-ul-islama, najvišeg verskog autoriteta Osmanskog carstva, čija je fetva dala versku legitimnost pozivu. Ovo je bio prvi put u modernoj istoriji da je Osmansko carstvo pokušalo da iskoristi panislamske ideje kao oružje u globalnom sukobu.

Politički motivi

Nemačka diplomatija i vojska odigrale su ključnu ulogu u pripremi ovog proglasa. Berlin je verovao da će poziv na džihad izazvati nemire i pobune u kolonijama sila Antante – naročito u Indiji, Egiptu i Severnoj Africi – gde je živelo mnogo muslimana pod britanskom i francuskom vlašću.

Reakcije u muslimanskom svetu

Iako je proglas imao veliki simbolički značaj, njegov praktični odjek bio je ograničen. U pojedinim delovima Bliskog istoka, Kavkaza i Balkana bilo je odziva, ali u mnogim kolonijama Britanije i Francuske muslimani su ostali lojalni svojim kolonijalnim vlastima.

Posledice po Balkan

Na prostoru Balkana, posebno u Bosni i Hercegovini i Sandžaku, deo poislamljenog stanovništva stavio se na stranu Centralnih sila. To je dodatno opteretilo odnose između različitih etničkih i verskih zajednica u regionu, što će imati dugoročne posledice.

Zaključak

Iako proglas sultana Mehmeda V nije doveo do sveopšteg ustanka muslimana protiv Antante, ostao je istorijski simbol koji upozorava na opasnost instrumentalizacije vere u svrhu politike. Dok je Osmansko carstvo pokušavalo da religijom mobiliše

, Srbija je postala prva žrtva austrougarske agresije, čime je Balkan ponovo potvrđen kao ključna tačka svetske istorije.

Bonus video: