Srbija se trenutno suočava sa ozbiljnom energetsko-ekonomskom krizom, koja je posledica višedecenijskog zanemarivanja strateških planova u sektoru energetike. Iako je zemlja u velikoj meri zavisna od uvoza energenata, posebno nafte i gasa, problemi se ne završavaju samo na tom nivou. Osim što uvozimo energente, suočavamo se i sa neispunjenim obavezama prema međunarodnim klimatskim sporazumima, što dodatno pogoršava našu poziciju na globalnoj energetskoj sceni.

Već sada Srbija plaća visoku cenu zbog svoje energetske zavisnosti. Procenjuje se da ćemo, prema planovima iz Energetskog bilansa za 2025. godinu, uvoziti čak 80% sirove nafte, što je za 25% više u odnosu na prethodnu godinu. Domaća proizvodnja nafte smanjuje se na 820.000 tona, što je 1% manje nego 2024. godine. Slična situacija je i sa gasom, gde će 90% potreba biti pokriveno uvozom, najvećim delom iz Rusije.

Uprkos pokušajima da diversifikujemo izvore gasa, poput ugovora sa Azerbejdžanom koji predviđa snabdevanje do 400 miliona kubnih metara gasa godišnje, to je samo delimično rešenje. Ovaj dogovor pokriva samo 13% naših potreba, a pitanje je koliko će i ovo snabdevanje biti stabilno u svetlu geopolitičkih promena i odluka EU o zabrani ruskog gasa. Za sada, gasna infrastruktura Srbije nije dovoljno razvijena da bismo mogli da računamo na sigurno snabdevanje iz drugih izvora.

Ministarka energetike, Dubravka Đedović-Handanović, izjavila je da je razvoj novih gasnih pravaca i diversifikacija izvora jedan od ključnih ciljeva. „Razvijamo i projekte za nove pravce i izvore snabdevanja uz pomoć EU, gasne interkonekcije sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, sa namerom da ih završimo do 2027. godine i koje bi bile u upotrebi već od 2028. godine. Postoje izazovi sa finansiranjem gasne infrastrukture, što se mora prevazići, jer je gas bazna energija koja je potrebna za bezbednu dekarbonizaciju energetskog sektora“, naglasila je ministarka.

Međutim, dok čekamo da ovi projekti budu završeni, troškovi uvoza energenata nastavljaju da rastu. U 2025. godini, prema planovima, Srbija će uvesti 3,39 miliona tona uglja, sličnu količinu kao i prethodne godine. Naš lignit, koji je glavni izvor uglja, nije dovoljno kvalitetan da zadovolji naše energetske potrebe, pa ćemo ponovo biti primorani da plaćamo uvoz.

Karbonska taksa – dodatni udarac

Pored energetske zavisnosti, Srbija će se suočiti i sa dodatnim ekonomskim izazovima uvođenjem karbonske takse (CBAM), koja stupa na snagu 2026. godine. Ova taksa će pogoditi naše industrijske sektore, kao što su proizvodnja čelika, aluminijuma, cementa i električne energije, jer ti sektori zavise od fosilnih goriva. S obzirom na to da su energetski kapaciteti Srbije nedovoljni da podmire sve energetske potrebe, posebno tokom perioda visoke potrošnje energije, cena energije će rasti, a privreda će se suočiti sa dodatnim troškovima.

Predsednik Fiskalnog saveta, Blagoje Paunović, upozorio je na ozbiljnost situacije i izračunao da će samo zbog karbonske takse, naši privredni sektori u 2026. godini morati da plate dodatnih 250 miliona evra, što predstavlja veliki udarac za konkurentnost srpske ekonomije.

-To znači da bi, ukoliko želi da ispuni deklarisani cilj, u narednih pet godina Srbija mora da postigne smanjenje emisija za nekih 10 odsto u odnosu na sadašnje stanje, što je nemoguće. Da bi država uspela da uhvati korak sa klimatskom i energetskom politikom EU neophodno je da ova pitanja postanu prioritet Vlade Republike Srbije - izjavio Paunović.

Neispunjene obaveze prema Pariskom sporazumu

Srbija je 2015. godine potpisala Pariški sporazum, kojim se obavezala da će do 2030. godine smanjiti emisiju gasova sa efektom staklene bašte za 33% u odnosu na 1990. godinu. Međutim, iako je ovo bila jedna od ključnih obaveza, zemlje poput Srbije nisu napravile dovoljno konkretnih koraka ka smanjenju emisija. Prema analizi Fiskalnog saveta, usklađivanje sa klimatskim ciljevima EU nije bilo dovoljno brzo i efikasno, a rezultati su ostali skromni. To znači da ćemo, pored karbonskih taksi, platiti i „ceh“ zbog neispunjavanja klimatskih obaveza, a potencijalno i dodatne sankcije od strane EU.

Ta politika podrazumeva da nedostatak energije, kompanije koje su obuhvaćene CBAM-om, nadoknađuju i sopstvenim elektranama iz komunalnog neopasnog otpada koji može da se termički obrađuje. Srbija ga ima u izobilju ali nije koristan jer ne postoji primarna selekcija,pa je deficitaran, posebno RDF( gorivo dobijeno preradom komunalnog i industrijskog neopasnog otpada, plastike, papira, tekstila, drveta i gume). On se u EU već dugo koristi u industriji i energetici,zato što je resurs koji smanjuje emisije CO₂. Pošto ga nema u dovoljnim količinama, on bi morao da se uvozi, ali Zakonom o upravljanju otpadom, još od 2008. godine, to je zabranjeno za energetiku, dok za druge delatnosti, nije. Možda je rešenje da se novim zakonom bar privremeno odobri uvoz kako bi se smanjili troškovi kompanijama koje podležu CBAM-u, zainteresovane za sopstvene energetske pogone. Ovo tim pre što oko 500 postrojenja za energiju iz RDF-a, neopasnog otpada,radi u EU. Prema podacima EU energija iz neopasnog otpada, koji uključuje i RDF, oko 58 miliona tona termički je obrađeno i iskorišćeno za proizvodnju energije u 2023. godini.

Energija dobijena na taj način im smanjuje troškove proizvodnje ali i to što je EU svoj energetski sektor značajno promenio dok Srbija nije. Zato cena tog kašnjenja sada dolazi na naplatu, kroz CBAM, i biće značajno veća za naš čelik, aluminijum, cement, đubrivo i električnu energija pa neće biti konkurentni u EU.

Čini se da na ovom primeru izreka „Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji!“- uvek skuplje, pokazaće se kao tačna.