Svake godine u Srbiji nastane oko 100 miliona tona otpada od rušenja i gradnje, a pravilno se odlaže i obrađuje samo na dve lokacije. Ovaj otpad gotovo da se ne razlaže u prirodnim uslovima, pa završava na “divljim” deponijama.

Dok se godinama zanemaruje problem odlaganja građevinskog otpada, građani ga neretko sami odlažu na nelegalne deponije, ne shvatajući da se ova vrsta materijala gotovo uopšte ne razgrađuje.

• Beton i cigla: praktično ne razlažu se prirodno i mogu trajati stotinama, pa čak i hiljadama godina. Jedina opcija je mehaničko usitnjavanje i reciklaža.

• Malter i crep: slično kao beton – nerazgradivi u zemljištu.

• Staklo: razgradnja u prirodi traje više od milion godina.

• Metal (gvožđe, aluminijum): spor proces korozije, razgradnja traje od 50 do 500 godina, u zavisnosti od uslova.

• Plastika (iz izolacija, cevi i slično): od 100 do 1.000 godina, zavisno od vrste.

• Drvo: netretirano drvo truli 5 do 20 godina; tretirano (lakirano ili impregnirano) može trajati decenijama.

Godišnje nastane oko 100 miliona tona ovog otpada
Tačan podatak o količini građevinskog otpada u Srbiji ne postoji.

  • “Na osnovu naših procena, u Beogradu se stvara oko 10 miliona tona ovog materijala, a u celoj Srbiji oko 100 miliona tona. Procene baziramo na sopstvenim aktivnostima i zapažanjima na terenu, obilasku velikih infrastrukturnih radova, broju novoizgrađenih objekata i izdatim građevinskim dozvolama. U ove brojke ulaze i adaptacije, rekonstrukcije i renoviranja prostora”, kaže dipl. ing. Dejan Bojović, predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.

Samo dve lokacije za pravilno skladištenje u celoj Srbiji
Situacija u Srbiji po ovom pitanju je, prema njegovim rečima, veoma loša.

  • “U Srbiji postoje samo dve lokacije za pravilno skladištenje ovog materijala, jer imaju posebne lokalne planove upravljanja otpadom od rušenja i gradnje. Te lokalne samouprave su na vreme prepoznale problem koji je nastao od ove vrste materijala. Uz podršku Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, taj problem su počeli da rešavaju – prvo postojanjem mesta za skladištenje i dalju obradu”, objašnjava Bojović.

Na pitanje kako se trenutno postupa sa ovim otpadom, a kako bi trebalo po zakonu, Bojović odgovara:

  • “U praksi se ne postupa uopšte. Kod nas postoji zakon o građevinskim proizvodima, vodimo se principima cirkularne ekonomije, što znači da minimum 70 odsto materijala mora da bude reciklirano. Nije moguće dobiti standarde za novogradnju ako u projektima nije korišćen reciklirani materijal. Kod projekata energetske efikasnosti prvo se vrši pregled objekta i uklanjanje opasnih materijala… Zakonski mora da postoji profesionalno obučeno lice na gradilištu za ove poslove, a takvog još nema. Ukratko, ponašamo se kao bogati naslednik koji baca i ono što mu je potrebno. Umesto da gradimo reciklažnu industriju, mi i dalje besomučno eksploatišemo prirodne resurse, a otpad od rušenja i gradnje činimo neupotrebljivim”, kaže Bojović.

Ne postoji sistem kontrole
Prema njegovim rečima, sistem kontrole uopšte ne funkcioniše, jer da bi neko mogao da kontroliše stanje, prvo mora da bude edukovan.

Dok se nove zgrade “niču” na mestima starih objekata, uklanjanje tih starih objekata često obavljaju iste firme koje grade nove. Bojović napominje da je ovakvo postupanje protivzakonito.

  • “Objekte mogu uklanjati samo specijalizovane kompanije. Tako propisuje zakon i tako mora da se radi. Potreban je kvalitetan pregled objekta, opasni materijali se uklanjaju od strane sertifikovanih firmi, a selektivno rušenje može obaviti samo ozbiljan tim radnika i inženjera različitih struka, jer je ovakva vrsta radova specifična i zahtevna. Da bismo promenili ovakvo stanje, moramo da promovišemo dobre primere prakse i primenjujemo ih, a ne kao do sada – lošom praksom. To je zadatak svake lokalne samouprave”, zaključuje Bojović.