Srpski suprematizmi su vezani ili za prostore koji su manje orijentalizovani ili za odnos prema "učenosti". Jedan je "dinarski", delom "plemenski", drugi je "habzburški", dok je treći, derivativni, elitistički

Naše nacionalne elite se teško nose sa srpskom policentričnošću. Zavodljiva misao Samjuela Hantingtona je osnažila njihovu sklonost da pojednostave sliku srpstva, potcene različitosti unutar pravoslavne civilizacije i nekritički posmatraju njenu različitost u odnosu na zapadnu, koja je od kraja Drugog svetskog rata postala neočekivano jedinstvena.

Jednodimenziono, hantingtonovsko shvatanje civilizacija je doprinelo učvršćivanju osiromašenog shvatanja srpstva i ignorisanja složenosti civilizacijskih lokacija u koje nas je ugurala istorija obeležena izmeštanjima. Ona su Srbe vodila preko najviše unutarevropske barijere, koja prati Savu i Dunav i predstavlja višu civilizacijsku branu od međukontinentalne granice, koju čine Mramorno more, Bosfor i Dardaneli. 

Hantingtonova teorija je gurnula u drugi plan i prirodu razlika između pravoslavnih zemalja. Davno je to uočio istoričar Predrag Marković, iako pravoslavna, Rusija je u Srbiji bila vektor pozapadnjačenja. Rusko evroazijstvo je mnogo bliže zapadnosti nego srpsko drugovropejstvo, prokazano i u samoj Srbiji, ne samo na slučajno srpskoj levici –  iznad svega zato što je preoblikovano osmanskim uticajima. Srpska istorija je poništila značaj geografije i učinila je da Beograd, civilizacijski, postane "istok" Moskve.

To je važan razlog zašto Rusija nije ostala samo srpska "majka" već su vodeće ruske elite "prihranjivale" srpski samoprezir. Iz ugla najuticajnijih stručnjaka za Balkan u Ruskoj akademiji – ovde nije bilo ni većeg ni veće od Latinke Perović. Odnos dominantne ruske elite prema srpstvu i modernosti Srbije ne razlikuje se od odnosa majke "Druge Srbije" i političke komesarke srpskog autošovinizma. To je jedna od neprijatnih činjenica koje je na srpskoj desnici Hantingtonova misao gurnula u još dublji zapećak.

Njena popularnost među ponosno srpskim elitama je ohrabrivala ignorisanje raselina koje su smestile unutar kako srpstva tako i same Srbije, njegove sistematski klevetane matice. Upadljiva je sklonost intelektualca koji je postao nacionalistička "ikebana" slučajno srpske obojene revolucije da, s jedne strane, omalovaži različitosti unutar srpstva, i svede ih na "regionalizam", i, s druge, da pluralizam srpskoti koji se smestio ispod jedinstvenog identitetskog krova gurne pod tepih "kontaktne kulture".

Srpski kulturni obrasci

Nije bez posledica ni iluzija da je o "srpskom kulturnom obrascu" potrebno razmišljati u jednini. U stvarnosti, broj podjednako srpskih kulturnih obrazaca jednak je broju živih centara srpske policentričnosti. Zato se o kulturnom obrascu, koji se ovde uporno brka sa kulturnim identitetom, može govoriti samo kao o njihovom zajedničkom sadržaocu. 

Ono što različite srpske kulturne obrasce čini srpskim jeste činjenica da su to kulturni obrasci ljudi koji se osećaju kao Srbi. Zato će oni, u centrima srpske policentričnosti u kojima Srbi žive sa drugim zajednicama u nepodeljenim društvima, biti jako slični, ili isti, kao kulturni obrasci ne-Srba sa kojima su bivali socijalizovani. 

Iako je, naravno, pravoslavlje identitetski jako važno, često ključno, ono je sekundarno kada razmišljamo o kulturnim obrascima Srba. Koliko je malo važno nekada se videlo u Zagrebu, a danas se još bolje vidi u Podgorici. Jednostavno, tamo su (etnički) Srbi i Crnogorci "isti ljudi". Sva razlika između njih staje u lično osećanje nacionalne pripadnosti. Nažalost, različito samorazumevanje je postalo važnije od svih istosti.

Ono što je ključno, i jako loše, civilizacijske različitosti koje su smestile unutar srpstva su shvatane hijerarhijske, i to po dva osnova. "Na dnu" obe zamišljene hijerarhije se nalazi najveći deo Srbije, koji je vekovima bio pod okupacijom Osmanlija. Okrutna osmanska vladavina je bila transformativna, nalik kolonijalnoj, i pretvorila se u jedan od ključnih oblikotvornih činilaca srpstva kakvo postoji južno od Save i Dunava.

Dobili smo dva srpska "suprematizma", bitno različita i po društvenim posledicama i po svojoj logici, da bi se iz jednog od njih u Beogradu razvio treći. Suprematizam je pojam koji se danas koristi kako bi bila istaknuta sklonost jedne grupe ljudi da poveruju da su superiorni u odnosu na druge, sa kojima dele važne identitetske repere. Kada govorimo o srpstvu, to znači da su podložni da poveruju da su, ako ne baš nad-ljudi, onda nad-Srbi. 

Srpski suprematizmi su vezani ili za prostore koji su manje orijentalizovani ili za odnos prema "učenosti". Jedan je "dinarski", delom "plemenski", drugi je "habzburški", dok je treći, derivativni, elitistički. On je neodvojiv od načina kako je dositejevština "kolonizovala" umove srpskih elita, i učinila ih sklonim samopreziru i samoporicanju. 

Pečat koji su Osmanlije ovde utisnule, pretvorivši najveći Srbije u jedno od orijentalnih društava u Evropi, pogodovao je falsifikovanju dve unutar srpske hijerarhije. Jedna, koja "na vrh" postavlja Srbe u Crnoj Gori, u suštini je rasistička. Druga, koja "na vrh" postavlja "habzburške" Srbe, ne samo u Vojvodini već, nekada, i u Zagrebu i drugim velikim gradovima u Hrvatskoj koji više nisu srpski, jeste kultur-rasistička.

Mentalitet nasuprot identiteta

U Srbiji je najekstremnija "plemenska" komponenta "dinarskog" suprematizma, uspostavljena u sklopu viševekovnog unutarsrpskog kretanja koje je korisno posmatrati kao "naseljenički kolonijalizam" dugog trajanja. Nije malo crnogorskih Srba odnosno Srba-Crnogoraca koji su postali skloni da posmatraju Srbijance na način kako su navodno "inferiorni" urođenici shvatani u zapadnim kolonijama, na primer u Alžiru i Keniji, kao i da vide Srbiju, i sve u njoj, kao "plen" koji im pripada kao "superiornim" Srbima. 

Tu treba imati u vidu da je uticaj osmanske vladavine u Crnoj Gori, glavnom vrelu ovog srpskog suprematizma, bio mnogo "plići" nego u Srbiji, iako je vodio islamizaciji dela stanovništva. Osmanlije su bitno manje uticale na kulturne obrasce odnosno mentalitete gorštačkih plemenskih društava, u Aziji (u Jemenu) koliko i Evropi (Malisori i Crnogorci). S mukom su vladali tim prostorima – kao i Britanci Avganistanom, koji je deo iste gorštačke odnosno montanjarske "ekumene". 

Da bih istakao prirodu unutarsrpskih razlika koje su pogodovala verovanju u superiornost "plemenske" grane srpstva, kada govorim o Srbima u Crnoj Gori stalno ističem da je njihov kulturni obrazac, nalik albanskom, važan koliko i njihov srpski identitet. 

Suština policentričnosti, svake pa i srpske, tiče se velikog značaja različitosti unutar istog. Pripadnici dve "grane" srpstva, "plemenske" i "habzburške", skloni su da vide sebe kao najbolje i najvrednije Srbe, dok razlike između ta dva suprematizma postaju jasnije kada posmatramo kako vide navodnu srbijansku "inferiornost", "slabost", "zaostalost"… 

Srpska policentričnost, originalno uslovljena geografijom, zatim vekovima osnaživana istorijom, koja je seobama uvećala broj srpskih "centara" i značajno usložnila policentričnost srpstva, koja je po sebi teret, na kraju je cementirana uspostavljanjem nacionalnih država ne-Srba – koji su skloni da definišu sebe kao negativ Srba. 

U Crnoj Gori Mila Đukanovića je postala još transparentnija stara sklonost izgradnji i "dograđivanju" mlađih balkanskih nacija, i pratećem državograditeljstvu pod patronatom NATO pakta, natopljena samorazumevanjem – mi smo ono što Srbi nisu.

Đukanović i mitropolit Amfilohije su, ponekad zajedničkim snagama, osnažili dva samopoimanja koja su zanemarljive razlike, i rastući animozitet, smestile pod dva identitetska kišobrana. Lakše je razumeti prirodu jaza ako razmišljamo o neizrečenoj potki dva samorazumevanja: rastući broj Slučajno pravoslavnih Hrvata sa albanskim mentalitetom" nasuprot manjine Ponosno pravoslavnih Srba sa albanskim mentalitetom. 

Etnogeneza "Milogoraca" rasrbljivljem Srba je važan razlog zašto u Crnoj Gori nema srpskog autošovinizma. Oni koji su mu bili skloni, postali su (etnički) Crnogorci i zato mogu biti samo antisrpski šovinisti. Imam utisak da ih je sve više. 

Dušegupka srpska

Od početka druge, slučajno srpske obojene revolucije novembra 2024. godine, slično (samo)razumevanje je ponovo sve prisutnije u Vojvodini, iako, za sada, nije praćeno (etno)genezom nove nacije (Srba) "Vojvođana". Ono kaže – mi smo ono što "Srbijanci" nisu. "Kulturni", "civilizovani", "pravi" Evropljani… u zapadnocentričnoj jednini.

Koliko je policentričnost težak teret danas se najbolje vidi baš u Vojvodini. U nju se smestila jedna – nažalost ne i jedina – "dušegupka" srpstva. Kako je došlo do toga? Koje su snage, sem Zapada, titoizma i priključenija, doprinele ovom poražavajućem ishodu?

U Vojvodini, u sinergiji, deluju sva tri srpska suprematizma.

Dinarski je stigao "vozovima bez voznog reda" kao udarna pesnica "osme ofanzive" – zajedno sa svojim crnogorskim, hercegovačkim, ličkim i drugim krajiškim "domaćinima". On je civilizacijski, ali vitalistički i impulsivan, i zato žestok. Pije se sa majčinim mlekom, ne samo u Crnoj Gori u kojoj je najžešći, pri tome ponosno plemenski, i ne priznaje (novouspstavljenu) etničku podelu na Srbe i Crnogorce. 

"Vozovi bez voznog reda" su taj žilavi mentalitet, koji je u stanju da sebi potčini okruženje u koje je izmešten, preneli u Vojvodinu. Ako ga ignorišemo, nije moguće razumeti erupcije mržnje i besa kojima je bila obeležena slučajno srpska obojena revolucija, čiji je epicentar bio u Novom Sadu. Tu treba imati u vidu i da Vojvodina, ne samo zbog političkog poraza autonomaša koji su se razmahali u "toplom krilu" Bojana Pajtića, predstavlja najvažniji unutrašnjopolitički uspeh Aleksandra Vučića.

Drugi suprematizam je, takođe, civilizacijski, ali nije vitalistički i zato je "pitomiji". Ako Vojvodinu posmatramo kao "petrijevu posudu", onda ovaj neupadljivi, potmuli srpski suprematizam, izdanak njene mitelojropske, habzburške prošlosti, predstavlja idealnu podlogu za "uzgajanje" i bujanje druga dva, mnogo destruktivnija srpska suprematizma. 

Treći suprematizam u Vojvodini je elitistički. On je poražavajuće često upadljiva odlika pripadnika "prosvećenih" staleža, posebno otuđenih "meritokrata" koji veruju ne samo da ništa ne duguju Srbiji već da ih srpstvo davi. Učinio je i da ovde meritokaratija, dominacija "zaslužnih", postane veće zlo od nepotizma, koji nije malo zlo.

Nošen dositejevštinom, najpodmuklijim otrovom koji je proizvela srpska policentričnost, ovaj suprematizam je "kolonizovao" samorazumevanje elita u ostatku Srbije. Kumovao je više antinarodnom nego nadnarodnom samovrednovanju "učenih".  Učinio je i da, mnogo pre Vojvodine, Univerzitet u Beogradu postane "dušegupka" srpstva. 

Uokviren kao sukob civilizovanosti, prljavi obračun sa Srbijom koji se u Vojvodini rasplamsao posle 5. oktobra, da bi jedno vreme utihnuo zahvaljujući Vučiću, doživeo je novi klimaks tokom godinu dana duge, slučajno srpske obojene revolucije – ukrašene "loknastim Isusom" i maskirane verbalnom dijarejom Mila Lompara, moćnog začinskog nacionaliste koji se gadi živog srpstva koje ne prepoznaje u ogledalu. 

Malo šta je u vezi destruktivnosti i bogomdanosti glavnih aktera poslednje obojene revolucije moguće razumeti bez uvažavanja srpske policentričnosti – i suprematizama koji su se smestili u nju. Nad budućnošću Srbije nastavlja da se nadvija koalicija zamišljenih srpskih nadljudi, vođenih fundamentalističkim besom. Glavna razlika je u tome da jedni veruju da treba da vladaju Srbijom, a drugi da Srbija ne treba da vlada njima.