„Srpska suza nema roditelja“ – izreka je koju je srpski narod davno skovao opisujući nepravde koje su mu kroz istoriju nanete. Nebrojene žrtve, progoni, pogromi i genocid obeležile su naše istorijsko trajanje, i svaka od tih žrtava utkana je u nezavisnost i suverenitet Srbije i Republike Srpske, dve srpske države koje ponosno stoje kao branik srpskog naroda. Po svemu tome blokaderi-teroristi, tj. njihovi ideolozi pljuju svakodnevno, trkajući se ko će da opljune jače. Među njima se naročito ističe Dubravka Stojanović, istoričarka i ideološkinja antisrpskog pokreta na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svi ostali na tom fakultetu, na prvom mestu Nikola Samardžić, samo su pratioci morbidnih ideja ove „crne udovice“ akademske misli.

U najnovijem izlivu mržnje, autošovinizma i bestijalnosti, ona je poput najgorih nacističkih gaulajtera i ustaških satnika popljuvala najsvetije – srpske žrtve koje su pale da bi srpska deca danas živela slobodno i u miru.

„Živimo svetski šampionat za najveću žrtvu, to je ta rečenica, i to je rečenica koju ja često primenjujem na srpski slučaj zato što mislim da su i ratovi u Jugoslaviji napravljeni zahvaljujući zloupotrebi srpskih žrtava u NDH, posebno Jasenovca, i to je bio taj temelj na kome vi proizvodite sve ono što vam je potrebno za novi rat“, navela je ona bez trunke osećaja za pravdu.

Nepravedni ratovi 90-ih godina vođeni su za jugoslovensko nasleđe, ali sa ciljem proterivanja i uništenja Srba van granica Srbije, da bi na kraju i matica srpskog naroda postala poprište krvave NATO agresije i terorističko igralište zlikovačke UČK.

Nijednog trenutka srpski narod nije imao kompleks žrtve, karakteristična za neke druge narode koji svoja zlodela pravdaju svojim stradanjem. Štaviše, Srbi su sve vreme insistirali na tome da su oni ti čija je žrtva oslobodila sve okolne narode okova ropstva Austro-ugarske, te da je zato nepravedno da nakon raspada Jugoslavije žive razdvojeni u jakoj i čvrstoj matici i nekoliko sporednih banana država.

Karakteristično za drugosrbijansku autošovinističku "elitu", ona je ta koja Srbima imputira kompleks žrtve, da bi obezvredila sve što nam je sveto.

„Dakle, vi proizvodite taj osećaj žrtve i vi proizvodite pre svega strah kod ljudi da će se to ponoviti. E onda su se ratovi završili, onda se to nadovezalo na tu priču, jer su te iste elite koje su ratove u Jugoslaviji napravile sada prevrnule situaciju da su Srbi i dalje najveće žrtve. Tako da se taj govor nastavio“, rekla je ona zanemarujući da je strah srpskog naroda od novog stradanja realan i tačan, jer ko jednom doživi Jasenovac, Oluju i „Žutu kuću“, taj se i Kurtijevih kidnapovanja poštenih srpskih domaćina plaši.

Na kraju, suština izlaganja Dubravke Stojanović viđena je kada je pomenula predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Da im smeta samo pominjanje srpskih žrtava i pomeni srpskih stradanja i pogroma, a posebno slavljenje srpskih pobeda, jasno je oduvek. Sada, međutim, to dobija potpuno novo značenje, kada kroz blokadersko-teroristički pokret pokušavaju da unište srž, suštinu postojanja srpskog naroda.

Snimak pogledajte OVDE.

„Vučić je u tome majstor, on je fokusirao kompletne ratove isključivo na ’Oluju’ i na izvesnu bitku na ’Košarama’ na Kosovu, gde su Srbi izgubili. Dakle, nastavlja se ta priča, i jedini smisao takvog tumačenja je u stvari priprema za revanš, priprema za novi rat“, navela je ona.

Činjenica je da je predsednik Vučić taj koji je insistirao na tome da se baš svake godine, bez izuzetka, molebanima i pomenima u hramovima SPC i mestima od posebnog pijeteta obeležava strašna „Oluja“ kojom je divljački proterano 250.000 Srba iz Srpske Krajine. Činjenica je i to da „Žuta kuga“ dok je u ropstvu držala Srbiju nije smela da pomene Košare, Paštrik i sve druge veličanstvene pobede slavne srpske vojske i policije nad šiptarskim teroristima – a sve to je na nivo nacionalnog zaveta ravnog Kosovskom boju podigao predsednik Srbije.

To je bilo potrebno nakon raslojavanja, razbijanja države, otcepljenja Crne Gore i nasilno otimanja Kosova i Metohije da bi se narod setio ko je i šta je, ko su mu preci, šta su mu pobede i šta porazi. Narod je, zahvaljujući tim zavetnim mitovima ponosno uskliknuo „Dogodine u Prizrenu!“, ne gubeći nadu da će jednog dana srpski graničari ponovo stajati na Košarama i Paštriku. Isto tako je narod četiri veka, svaki dan, svaki minut svog života ponavljao: „Dogodine na Kosovu“, sećajući se Miloša i Lazara. Na kraju se 1912. godine ponosno i pobednički vratio svom srcu i duši.

Dubravka Stojanović i njoj slični, njeni posilni sa Filozofskog fakulteta, Nikola Samardžić i drugi, baš zato toliko napadaju srpske žrtve. Znaju jako dobro da Srbe ništa ne motiviše tako jako kao nacionalni mit, koji postaje nacionalni zavet. Dubravka, „Dogodine u Prizrenu!“, ali i u Kninu, Trebinju, Nevesinju, Nikšiću i Podgorici!