Njegov tekst prenosimo u celosti:
"Kada neka velika hrišćanska relikvija dođe u posetu određenoj državi ili nekom narodu, takav događaj uvek predstavlja veliku radost, poziv na sveopšte pokajanje i veliki blagoslov i za tu državu i za verni narod u njoj. No, kada dolazak određene važne svetinje izazove toliko interesovanje vernog naroda, da se njeno ostajanje zbog ogromnog broja vernika i neprekinutih reka ljudi koji joj sa verom i ljubavlju pritiču dva puta produžava, onda to više nije samo neki sociološki fenomen o kome će ovi ili oni sociolozi dati svoje komentare ili će se pojedinci pak u neverju iščuđavati, već je to pre svega pokazatelj da je živ Bog u narodu srpskome i da je živa duša našeg naroda.
To je znak da je i pored modernog načina života koji često ne daje povoljne uslove ljudskoj duši da dovoljno vremena svoju pažnju usresredi na njen istinski poziv – na život za Carstvo Nebesko, a ne samo i isključivo za jurnjavu za carstvom zemaljskim, srpski narod, od državnog i crkvenog vrha, pa preko obrazovanih i učenih ljudi, sve do domaćina sa sela, još jednom je pokazao i dokazao da je duboko verujući, da je žedan duhovnog okrepljenja i predaha, da je gladan večnog smisla postojanja, da je željan sile Božije i blagoslova Presvete Bogorodice, da mu je preko glave priče samo o zemaljskom i prolaznom, o podelama i svađama, i da mu besmrtna duša, po rečima Hristovim, ište pre svega Carstva Božijeg i pravde njegove. Zašto? Zato jer je duša ljudska po prirodi, po prizvanju, po liku Božijem u njoj, pre svega hrišćanka.
Ponovo se, po Bog zna koji put, potvrdila večna jevanđelska Hristova istina Pravoslavne Crkve, da ne živi čovek o samome hlebu, ne živi o brigama, o svađama i podelama, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.
Sit je i presit srpski narod lažnih i ispraznih priča o zemaljskim i prolaznim temama, o velikim šarenim lažama moderne civilizacije, o medijskim trikovima koji obećavaju prolaznu zemaljsku sreću a zanemaruju glad duše za besmrtnošću i večnošću Božijega Carstva.
U sred ovog smutnog vremena velikih regionalnih sukoba, domaćih podela i uličnih nemira, kao i stalno podgrevanih i namerno izazivanih napetosti i svesno potpirivanih medijskih svađa i podela, sa strane i iznutra, došao je u Srbiju tihi i nežni povetarac Božije ljubavi, nebeske utehe, duhovnog mira, istinske nade i blagoslov Pojasa Presvete i Uvekdjeve Marije. Došao je Sveti Pojas One koja je po telu rodila Sina Božijega i Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. Došao je duhovni Blagoslov Svete Gore Atonske i sobom podario Srbiji mir i radost u Duhu Svetome.
Verni narod je sa oduševljenjem dočekao taj Dar Neba. Probudili su se kod nas oni duhovni geni svetosavske ljubavi prema Bogu i Bogorodici. Eksplodirao je duhovni vulkan duboko skriven u dubinama naših bića. Počeo je veličanstveni preobražaj u ljudskim srcima.
Ali, drevni duhovni neprijatelj roda ljudskoga, nije to mogao mirno posmatrati. Uzburkalo se podnebesje. Zaskičala je od muke i zavisti preispodnja. Nastao je svojevrsni šok u očima malovernih, panika u reakcijama bezbožnih, histerija u rečima zlonamernih. Progovorili su mnogi koji su i ranije ratovali protiv Hrista Boga, Božije Crkve, našeg Patrijarha, naše države i večne hrišćanske nade. Ovoga puta, još jače i još bestidnije, usledio je atak raznih kvaziteologa koji ne pripadaju Crkvi, preko plaćenih anticrkvenih sociologa, do uspaničenih politikanata kojima je smetalo bukvalno sve u vezi ovog veličanstvenog i nebozemno važnog blagoslova za ceo srpski narod i sve pravoslavne hrišćane našeg regiona, pa i šire. Važnog i za našu dragu braću Makedonce, i za braću Rumune, i za braću Ruse, i za braću Grke, i za braću Bugare, i posebno za sve naše napaćene sunarodnika iz Crne Gore i Republike Srpske.
Posebno je pak smetalo zlonamernicima veličanstven i svečani doček svetinje na beogradskom aerodromu; smetala im je velika ljubav našeg Patrijarha prema vernom narodu kojeg je neprestano blagosiljao i sa kojim je svakoga dana i noći bio u nepreglednom redu ka Hramu Svetoga Save; smetalo im je celivanje Pojasa od strane predsednika države; smetala im je veličanstvena crkvena litija uz sve državne počasti kroz prestoni Beograd … U suštini smetao im je sami Bog i Njegova Presveta Majka koji su došli među Srbe da nas uteše, da nas duhovno ojačaju, da nam prenesu mir Carstva Božijega, da nas pozovu na izmirenje u Hristu Bogu, da nas privedu pokajanju i Ispovesti, da nas privuku postu i molitvi, da nas prizovu Svetoj Liturgiji i Svetome Pričešću.
Zato su razni zli dusi, kao nekada oni u Gadari, javno i na mnoge načine, preko svojih slugu po anticrkvenim medijima, počeli danima da zapomažu: „Hriste, zašto si došao sa Svojom Majkom i Njenim Pojasom, da na nas pre vremena Strašnoga Suda, mučiš“. Jer i sama pojava velike svetinje uvek izaziva zapomaganje onih koji mrze Svemilostivog Boga, Njegovu Svetu Crkvu i sve ono što je Božije.
Ali, srpski narod je velikom većinom ne samo prezreo takva zlonamerna napadanja neprijatelja Hristovih, već je u još većem broju pohrlio u blagodatni zagrljaj Premile i Presvete Bogorodice. Bolesni da potraže isceljenje, tužni da nađu utehu, izgubljeni u vrtlogu sadašnjice da pronađu večni smisao postojanja, zdravi da zablagodare za zdravlje, očevi i majke da im Bogorodica blagoslovi decu, bake i deke da zamole za unuke, deca da se pomole za svoje roditelje, zabrinuti da se pomole za mir i pomirenje, očajni da pronađu kotvu nebeske nade koja ih nikada neće izdati.
Na kraju krajeva, sve je ovo još jedno veliko čudo Božije ljubavi i nesebična i iskrena briga Prečiste Bogorodice i Uvekdjeve Marije, zaštitnice Beograda i celog roda ljudskoga, za sve nas, ali i novi dokaz da je Gospod sa nama i da nas beskrajno i neizmerno voli. Sve je ovo novi, tihi, smireni i ujedno svesilni trijumf Carstva Večne Božije Svetlosti nad svom tamom ovoga sveta i svakog duhovnog podzemlja."
Komentari (0)