Jan Ružička u komentaru za Handelsblatt podržao je ideju Aleksandra Vučića i Edija Rame o postepenom članstvu Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji, po uzoru na austrijski model iz prošlosti. 

Jan Ružička, član upravnog odbora PPF grupe, jedne od najvećih investicionih grupa u Centralnoj i Istočnoj Evropi, u autorskom tekstu za "Handelsblatt" istakao je da Balkan nudi Evropskoj uniji dobru ponudu - višeslojno članstvo bez troškova ili zahteva.

Fazno članstvo
 
Krajem februara ove godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i albanski premijer Edi Rama izložili su svoj predlog za realan odgovor na pitanje sa kojim se Evropska unija uzalud bori već dve godine: Kako se proširenje može postići bez katastrofe? Njihov odgovor: Fazno članstvo. Ovo nije ni novo ni radikalno. To nije ništa drugo do austrijski model od 1972. do 1995. godine, prilagođen geopolitičkim realnostima današnjeg Zapadnog Balkana.

Godine 1958, Austrija se našla u slično teškoj situaciji kao što je današnji Balkan. Zapadna Nemačka je već bila ubedljivo njen najveći trgovinski partner, sa trideset do četrdeset procenata uvoza. Ipak, Beč nije mogao da se pridruži novonastaloj EEZ: Državni ugovor iz 1955. obavezao je zemlju na stalnu neutralnost, a Moskva je svaki značajan ekonomski potez ka zapadnom bloku tumačila kao kršenje ove obaveze.

Dakle, Beč nije napustio neutralnost. Zaobišao ju je. Godine 1972, kancelar Bruno Krajski potpisao je sporazum o slobodnoj trgovini koji je sadržao eksplicitnu „klauzulu o neutralnosti“, koja je garantovala pravo na povlačenje u bilo kom trenutku i neograničenu slobodu u poslovanju sa Istokom.

Tek dve decenije kasnije usledio je Evropski ekonomski prostor: četiri slobode jedinstvenog tržišta, usvajanje većine pravnih tekovina EU, finansijski doprinos koheziji – ali bez prava glasa, bez komesara, bez poslanika Evropskog parlamenta. Punopravno članstvo je usledilo tek 1. januara 1995. godine, nakon referenduma na kojem je 66,6 odsto Austrijanaca glasalo za.

Čitav proces je trajao otprilike 23 godine. Kada se pristupanje konačno dogodilo, ono je samo potvrdilo ekonomsku realnost. Integracija je stoga postignuta manje kroz pompezne govore i ceremonije potpisivanja, već kroz činjenice na terenu.

Unutra ili napolje

To vodi do tri zaključka, od kojih nijedan Brisel ne voli javno da iznese. Asimetrija je prihvatljiva sve dok je transparentna. Ekonomska integracija je u praksi nepovratna. A višeslojna arhitektura bolje ublažava geopolitičke šokove nego binarna logika „unutra ili napolje“.

Aleksandar Vučić i Edi Rama eksplicitno odbacuju svaki veto u Savetu, sve dodatne komesare, sve dodatne poslanike Evropskog parlamenta, sve izmene pravila glasanja i svaki automatski pristup strukturnim fondovima. Za Brisel je ovo izuzetno dobra ponuda: geopolitičko usidravanje bez troškova kojih se 27 zemalja članica najviše plaši.

Međutim, cela istina uključuje i činjenicu da je na samitu EU-Zapadni Balkan u Crnoj Gori početkom juna, Srbija bila jedina zemlja Zapadnog Balkana koja je pozvana da sprovede konkretne reforme, na primer u oblasti izbornih zakona. Predsednik Vučić će stoga morati da ispuni obećanja ako je zaista ozbiljan u vezi sa članstvom u EU.

Ipak, budućnost Zapadnog Balkana neće biti određena time da li će se integrisati, već time koliko brzo i u kom obliku. I dok Brisel okleva, kineske direktne investicije u Srbiju iznosile su 1,4 milijarde evra u 2022. godini – gotovo ekvivalentno ukupnim investicijama svih 27 zemalja članica EU (1,46 milijardi evra). Od 2021. godine, Kina je tako najveći pojedinačni investitor u zemlji.

Srbija duboko integrisana

Dok mnogi investitori još uvek čekaju na formalno pristupanje EU, ekonomska realnost je odavno nadmašila političku debatu. Srbija je duboko integrisana u evropske lance snabdevanja, razvija se u proizvodni, tehnološki i logistički centar jugoistočne Evrope i sve više postaje geopolitička raskrsnica između Evropske unije, Bliskog istoka i Azije.

Da budem otvoren: Svake godine kada EU okleva da odobri konkretan pristup jedinstvenom tržištu, ova praznina se dodatno popunjava finansiranjem infrastrukture od strane Pekinga i trgovinskom diplomatijom Ankare. Fazno članstvo stoga nije ustupak Beogradu. Umesto toga, to bi bila istinska obostrano korisna situacija: Balkan bi imao koristi od opipljivih ekonomskih prednosti članstva u EU, a Brisel bi obezbedio geopolitički uticaj u srcu Južne Evrope.

Postoji još jedna stvar koju se niko u Briselu neće usuditi da izgovori naglas. Punopravno članstvo zemlje sa otprilike četrdeset miliona stanovnika odlučno bi pomerilo politički centar gravitacije Unije ka istoku – u smislu glasačke moći u Savetu, sastava Parlamenta, raspodele sredstava i poljoprivredne politike. Malo koja prestonica u Zapadnoj Evropi će moći lako da prihvati ovo.
Beč je doneo ispravnu odluku 1972. godine.

Pet zemalja članica EU, Austrija, Italija, Češka, Slovačka i Slovenija, stoga bi trebalo da urade dve stvari: da pozovu Komisiju da do jeseni predlog komesarke Marte Kos o sektorskoj integraciji pretvori u zvanično saopštenje i da prošire „petorku“ tako da uključi Berlin, koji je već signalizirao svoje odobrenje odgovarajućim pismom kancelara Fridriha Merca.

Jedini put ka Briselu

Beč je doneo ispravnu odluku 1972. godine, čak i ako to niko tada nije nazvao „strategijom“. Brisel ima šansu da donese istu odluku 2026. godine – ovog puta svesno. Jer izbor više nije između punopravnog članstva i statusa kvo. To je između fazne arhitekture koju Unija sama sebi projektuje i sive zone u kojoj balkanska integracija tone u neugodni limbo neispunjenih obećanja i neispunjenih očekivanja.
Evropa se suočava sa strateškom odlukom. Verovatno je to poslednja velika evropska priča o rastu, zaključuje Ružička.

Jan Ružička je član upravnog odbora PPF grupe, jedne od najvećih investicionih grupacija u srednjoj i istočnoj Evropi. Ova finansijska kompanija sa sedištem u Pragu posluje u oblastima telekomunikacija, medija i finansija u 25 zemalja Evrope, Severne Amerike i Azije.

Podsetimo, u zajedničkom autorskom tekstu za ugledni nemački FAZ, predsednik Srbije i premijer Albanije Aleksandar Vučić i Edi Rama ponudili su Briselu neuobičajenu pogodbu: dajte nam pristup jedinstvenom tržištu i Šengenu, ne tražimo pravo veta.

Dok jedni u ovome vide slamku spasa za proširenje, drugi ocenjuju da je ovo jedini realan put ka briselskom stolu.