Ključnu ulogu u rušenju Viktora Orbana u Mađarskoj odigrala su Tisina „ostrva“, neformalna udruženja simpatizera, pristalica i članova stranke koja po svojoj strukturi i prirodi u potpunosti odgovaraju blokaderskim „zborovima” u Srbiji. Ono što upada u oči je činjenica da kada se pogleda način rada „ostrva”, jasno se vidi da su plenumaški „zborovi” u svemu preslikana domaća verzija.

Tisina „ostrva” nisu bila potpuno nezavisne građanske organizacije, a ni stranačke filijale, već nešto između. Zamišljena su tako da se sama organizuju, ali da zadrže vezu sa strankom Tisa.

Na formiranje Tisinih „ostrva“ pozvao je Peter Mađar u julu 2024. godine, navodeći da je reč o mreži lokalnih grupa koje se međusobno organizuju sa istim ciljem - rušenje vlasti. Među njima se našao veći broj članova i aktivista iz NVO sektora koji za ovu priliku nisu potencirali da su deo te priče. Oni su čak to sakrivali kako bi lakše prišli biračima koji, najblaže rečeno, nisu gledali blagonaklono na agente stranog interesa.

U Srbiji je stanje slično, ali su grupe za pritisak iz NVO sektora mnogo agilnije i otvoreno uključene u procese, pa samim tim i u organizaciju „zborova” i sam takozvani studentski pokret. 
Princip organizovanja „zborova“ u Srbiji apsolutno je preslikan sistem koji je zamislio i sproveo u delo Peter Mađar kroz Tisina „ostrva”. Zborovi su, poput „ostrva“, nezvanična udruženja koja nisu registrovana i čije se finansije, samim tim, ne mogu pratiti.

Zborovi građana, inače, nisu zamišljeni kao tela i organizacije, već kao događaji, jednokratne skupštine sabori, na kojima se raspravlja o hitnom pitanju koje ne može da se odlaže. 
Izdvajaju se tri mehanizma obojene revolucije: Informacije, kupovina glasova i kandidati.

U ova tri mehanizma rada u potpunosti može da se prepozna rad „zborova”. Na prvom mestu je „informaciono okruženje” stvoreno društvenim i digitalnim „bubble-om“, odnosno  mehurom u koji su gurnuti članovi „zborova”.

Na drugom mestu su humanitarna pomoć i akcije. „Neformalni zborovi” najednom su postali organizacije koje skupljaju pomoć za obolele, hranu za gladne, novac za siromašne, odeću i obuću za gole i bose.

Na kraju, treći mehanizam obojene revolucije uključio je selekciju i, na kraju, izbor kandidata za poslanike. Tisina „ostrva” imala su zadatak da iznedre tri imena, a da zatim glasaju za pobednika koji će biti njihov predstavnik. Dakle, neposrednom, direktnom demokratijom izabran je predstavnik da učestvuje u predstavničkoj demokratiji (?!) – galimatijas koji mogu da razmrse samo kreatori obojene revolucije ili... Ilija Srdanović?

Priča o kandidaturi za najveći broj kandidata na tzv. studentskoj listi identična je. Zanimljivo je to da su svi oni bili izuzetno aktivni u radu svojih „zborova”. Srdanović je biciklirao, trčao, šetao i nalazi se na mnogobrojnim snimcima raznoraznih akcija mnogo pre kandidature.

Nakon kampanje, kupovine glasova, širenja dezinformacija i laži, dehumanizacije predstavnika vlasti i odabira kandidata, slede izbori. Na izborima je jedna od najvažnijih aktivnosti za „demokratski NVO sektor“ posmatranje.

Mađarski primer pokazuje koliko značajnu ulogu u izbornim kampanjama mogu imati mreže civilnog društva, lokalne inicijative i posmatračke organizacije. Hana Folš u analizi za Karnegi endoument navodi da je organizacija DE! Action Community angažovala više od 2.400 posmatrača, dok je paralelna mreža stranke Tisa okupila još oko 2.000 dobrovoljaca. Između ove dve mreže postojala je saradnja.

Uoči izbora 25. oktobra ponovo se otvara pitanje uloge posmatračkih organizacija, njihovih veza sa političkim i građanskim pokretima i uticaja koji imaju na javno mnjenje.
Jer pitanje nije samo ko će pobediti na izborima, već i ko će pokušati da određuje kako će javnost tu pobedu razumeti - kao izraz volje građana ili kao povod za novu političku krizu.