"The 21st Century" objavio je članak pod naslovom "Organizovani haos u Srbiji" u kojem se analizira situacija u našoj zemlji. Članak vam prenosimo u nastavku:

Srbija je mala zemlja koja je nekada bila miljenica zapadnih savezničkih sila poput Francuske i Britanije zbog svog herojskog otpora austrijskoj i nemačkoj invaziji u dva svetska rata.

Toliko im se dopala da su je, prilikom prekrajavanja evropskih granica u Versaju 1918. godine, proširili na Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kasnije postala Jugoslavija. Neki srpski lideri u to vreme smatrali su da je to previše, ali u to vreme, hrvatski i slovenački lideri su rado napustili Austrougarsku imperiju i pridružili se pobedničkoj strani

Sve se to naglo promenilo 1990-ih. Nemačka se ponovo ujedinjila i počela je da odustaje od svoje skromne spoljne politike posle Drugog svetskog rata. Uz nemačku podršku i ohrabrenje, jugoslovenske republike (države) Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost, sa namerom da se pridruže klubu bogatih: Evropskoj uniji.

Ova promena je omogućila dvema jugoslovenskim državama da prestanu da plaćaju razvojna sredstva za siromašnije regione poput Kosova i Metohije i da dobiju razvojna sredstva od EU. Dužnička kriza 1970-ih zategla je odnose među republikama.

Ali, prema secesionistima, njihova jedina motivacija bila je bekstvo od „srpskog nacionalizma“. Veliki zagovornik ovog tumačenja bio je pokojni Oto fon Habzburg, uticajni član Evropskog parlamenta.

Kao prestolonaslednik Austrougarske imperije, raspalog kao rezultat Prvog svetskog rata, on je prirodno gajio ličnu zamerku prema Srbiji.

Kako je raspad Jugoslavije postajao zbunjujući i nasilan, zapadni mediji i vlade su sa entuzijazmom ponavljali Habzburšku liniju, ne kao takvu, već kao odbranu zapadnih vrednosti i samoopredeljenja.

Zapadni mediji su svu krivicu za sve pripisali Srbima, prizivajući neizbežnu analogiju sa Hitlerom kako bi opisali opkoljenog srpskog vođu, Slobodana Miloševića, kao „diktatora“ i uporedili njegove neuspele napore da održi Jugoslaviju sa masovnom invazijom Trećeg rajha na ostatak Evrope.

„Herojska mala Srbija“ transformisana je u izgnanika zapadnog sveta.

Nacija u limbu

Konkretan rezultat NATO bombardovanja Srbije 1999. godine bio je transformacija „odbrambenog“ saveza u agresivnu silu; da predaju istorijsku srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju naoružanim etničkim Albancima; i da izgrade ogromnu američku vojnu bazu u pokrajini.

Ali zemlje NATO-a su predstavile kao zaveru reći da su to bili ciljevi NATO bombardovanja. Ne, zvanična svrha je bila „pravo na intervenciju“ na osnovu ljudskih prava, da se „spasavaju Kosovari“ od „genocida“ koji nikada nije bio stvarna mogućnost. To je ono što je svima na Zapadu rečeno, iznova i iznova.

Zemlje NATO-a i „zapadne vrednosti“ više ne dominiraju celim svetom. Ali Srbija se geografski i psihološki nalazi na Zapadu.

Srbija je bila deo Jugoslavije, nezavisne, nesvrstane socijalističke zemlje, a ne deo sovjetskog bloka. Ali Srbi imaju istorijsko prijateljstvo sa Rusijom, kao pravoslavni hrišćani, koje datira još od borbe Srbije da se oslobodi Osmanskog carstva. Srbi su zapravo rastrgani između, ili vezani za Istok i Zapad.

Oni su u savršenoj situaciji da budu prijatelji sa svima, što je upravo ono što sadašnja vlada predsednika Aleksandra Vučića u Beogradu pokušava da uradi.

S obzirom na svoju istoriju i prirodne sklonosti, Srbija bi trebalo da bude most između Istoka i Zapada.

Vučić je izabran za predsednika Srbije 2017. godine i on i njegova Srpska napredna stranka su od tada pobedili na brojnim izborima sa velikom većinom. Njegova politika ekonomskog razvoja je poboljšala lošu situaciju.

Nakon što su zapadne kompanije preuzele srpsku industriju samo da bi je zatvorile, Vučić je pozdravio kineske investicije koje oživljavaju srpsku industrijsku proizvodnju i rudarstvo. Stopa ekonomskog rasta ubrzala se na udobnih 3,9 procenata u 2024. godini. Visoko obrazovanje za studente koji polože prijemne ispite je besplatno, a srpski univerziteti uživaju visoke međunarodne ocene.

Za razliku od svojih suseda, Srbi ostaju u svojoj rodnoj zemlji, dok drugi odlaze. (Bosna i Hercegovina je izgubila polovinu svog stanovništva zbog emigracije, relativno prosperitetna Crna Gora 24,4 odsto, Severna Makedonija 31,6 odsto, a Srbija samo 7 odsto, što ukazuje da su životni izgledi tamo relativno obećavajući.)

Odnosi Srbije sa Kinom su dugo bili prijateljski i profitabilni. Vučićeva spoljna politika pokušava da balansira između Istoka i Zapada, ali porast neprijateljstva između EU i Rusije to otežava.

Ali isti zapadni suprematisti koji su uništili prirodnu funkciju „mosta“ Ukrajine insistirajući na njenoj „NATO sudbini“ rade na tome da potkopaju sve potencijalne mostove ka Rusiji - udaljenoj Gruziji, Moldaviji i obližnjoj Srbiji.

Kao kandidat za pridruživanje Evropskoj uniji, Srbija je pod stalnim nadzorom kako bi se videlo da li se prilagođava standardima EU, ekonomskim i političkim. Da bi zadovoljio Brisel, Vučić je isporučio pomoć Ukrajini, ali odbija da sprovede sankcije protiv Rusije, koja Srbiji obezbeđuje gas.

Odbacio je zahteve EU da prizna nezavisnost takozvanog Kosova.

Vučić je prkosio pretnjama EU odletevši u Moskvu da bi prisustvovao ceremonijama 9. maja povodom 80. godišnjice poraza nacističke Nemačke u osvajačkom ratu. Da nije osuđivali bi ga "zbog ropske pokornosti EU". Umesto toga, njegovi neprijatelji mogu da viču „Putinova marioneta“.

Politika nesvrstanosti Josipa Tita bila je veliki uspeh i Vučić izgleda oponaša pristup bivšeg jugoslovenskog lidera. Ali njegovo balansiranje ga izlaže kritikama sa obe strane.

Protesti protiv… Šta god

Čudno, već mesecima Srbiju prave blokade, ne zbog spoljne politike ili bilo koje konkretne vladine politike, već prvenstveno kao odgovor na tragične događaje bez očiglednog političkog značaja.

U Beogradu je 3. maja 2023. godine trinaestogodišnji dečak naoružan pištoljima napao svoju školu, ubivši osmoro dece i jednog čuvara. Maloletni ubica je na kraju poslat u psihijatrijsku bolnicu, a roditelji su optuženi.

Već sledećeg dana uveče, dvadesetogodišnji muškarac je prošao kroz dva mesta u centralnoj Srbiji pucajući iz automatske puške, ubivši devet ljudi i ranivši još 12. Pobegao je, ali je uhvaćen i na kraju osuđen na maksimalnu kaznu zatvora.

Ovo je bilo šokantno u zemlji u kojoj je posedovanje oružja prisutno, ali su incidenti sa pucnjavom retki. Potesti su održavani u većim gradovima nekoliko meseci. Opozicioni lideri su stvorili pokret „Srbija protiv nasilja“ i pokušali da okrive Vučića za "atmosferu" nasilja.

Ovo je sigurno preterivanje. U stvari, policijska represija u Srbiji je relativno blaga i Vučića je teško kriviti za raspoloženje nasilja koje danas prevladava u svetu.

Kandidati „Srbije protiv nasilja“ osvojili su 24 odsto glasova na parlamentarnim izborima 17. decembra 2023. godine, što je samo polovina od 48 odsto koje je osvojila koalicija koju je podržavao Vučić.

U februaru 2024. godine, delegacija koju su predvodili Marinika Tepić iz „Srbije protiv nasilja“ i Radomir Lazović iz „Zeleno-levog fronta“ otišla je u Strazbur da se žali Evropskom parlamentu da su izbori pokradeni.

Uživajući minimalnu zakonodavnu moć, Evropski parlament se potvrđuje uglavnom usvajanjem rezolucija kojima se osuđuju kršenja ljudskih prava u stranim zemljama na osnovu često neproverenih žalbi.

Kao što se i očekivalo, Evropski parlament je ubedljivom većinom od 461 glasa za i 52 protiv brzo usvojio snažnu rezoluciju kojom se poziva na međunarodnu istragu o „izbornim nepravilnostima“ i preti da će obustaviti finansiranje EU. Glavna žalba bila je da je predsednik Vučić kampanjom nepravedno uticao na birače.

Marinika Tepić je izjavila za Politiko da „ako se nešto sada ne promeni, potpuno ćemo upasti u diktaturu“.

Misionarski rad EU

Protesti protiv priznavanja izbora iz decembra 2023. dostigli su takve razmere da su se mnogi plašili reprize demonstracija na Majdanu iz 2014. koje su dovele do rata u Ukrajini.

Pavle Cicvarić, koji je naučio organizacione veštine u brojnim programima i radionicama koje su finansirale zapadne fondacije, predvodio je blokade u Beogradu. Roditelji mladog lidera su duboko uključeni u rad nevladinih organizacija.

Njegova majka, dr Jelena Žunić Cicvarić, je koordinatorka projekta nevladine organizacije „Regionalni resursni centar EU za civilno društvo u Srbiji“, ključnog kanala za preraspodelu sredstava Evropske unije, koja se dodeljuju samo onima koji aktivno rade na podizanju svesti o „evropskim vrednostima“.

Njegov otac, Radovan Cicvarić, dugogodišnji političar koji se zalaže za evrointegracije, takođe promoviše „evropske vrednosti“ kao direktor nevladine organizacije Užički centar za prava deteta (UCPD) osnovane 1998. godine.

Dok se UCPD fokusira na decu, druga uticajna nevladina organizacija, Beogradska otvorena škola (BOS), osnovana 1993. godine, sponzoriše programe za studente i mlade stručnjake, uključujući „obuku pokretača društvenih promena“.

Obe su deo „Krovne organizacije mladih Srbije“ koja dobija značajna sredstva od međunarodnih donatora kao što su USAID, Soroševa fondacija za otvoreno društvo i razni programi Evropske unije.

Oni organizuju radionice, obuke i projekte usmerene na jačanje kapaciteta lokalnih nevladinih organizacija i promociju evropskih vrednosti. „Zemlje u tranziciji“ koje se prijavljuju za članstvo u EU moraju da slušaju uputstva o tome kako da budu dostojni Evropljani.

Ovaj obrazovni zadatak preduzima Evropski fond za Balkan (EFB), zajednička inicijativa evropskih fondacija koja predviđa, vodi i podržava inicijative usmerene na jačanje demokratije i negovanje evropskih integracija.

Značajno je da EFB sponzoriše „Zajednički istorijski projekat“ za izradu i širenje jedinstvene verzije regionalne istorije, uz ljubaznu podršku nemačkog Ministarstva spoljnih poslova.

Balkanski fond za demokratiju (BTD) je fondacija sa sedištem u Beogradu. Osnovana je u martu 2003. godine od strane Nemačkog Maršalovog fonda, USAID-a i Fondacije Čarlsa Stjuarta Mota.

Drugi donatori uključuju Fond braće Rokfeler, Fondaciju Tiping Point, Fondaciju Roberta Boša, Švedsku agenciju za međunarodnu razvojnu saradnju i ministarstva spoljnih poslova Danske i Grčke. BTD podržava donacije grantova, politički dijalog i razvoj liderstva.

Ako želite da budete lider, znate gde da idete.

Teško je zamisliti da ove organizacije koje finansira Zapad nisu doprinele revnosti i veštini blokadera.

Smrtonosni kolaps

Novi Sad je drugi po veličini grad u Srbiji, glavna stanica na novoj brzoj železničkoj ruti između Beograda i Budimpešte koja se obnavlja uz kinesku pomoć.

Kao deo ovog projekta, nedavno je renovirana 60 godina stara modernistička železnička stanica u Novom Sadu, ostavljajući na svom mestu dugačku betonsku nadstrešnicu preko ulazne strane. Ujutro 1. novembra 2024. godine, betonska nadstrešnica se iznenada srušila, usmrtivši ukupno 16 ljudi.

Vlada Republike Srbije proglasila je Dan žalosti širom zemlje, brojni zvaničnici su podneli ostavke, uključujući ministra građevinarstva i gradonačelnika Novog Sada. Istraga uzroka se nastavlja.

Blokaderi, očigledno bez vođe, organizuju plenume koji privatno odlučuju konsenzusom šta će dalje. Zatvorili su univerzitetske fakultete i škole, sprečavajući studente da pohađaju nastavu mesecima.

Studenti koji žele da pohađaju nastavu tretiraju se kao izdajnici. Čak su i bolnice blokirane. Primećeno je da blokaderi uglavnom dolaze iz imućnih porodica i da im se ne pridružuje omladina radničke klase. To je elitna pobuna koja poziva na jednakost.

Blokaderi koji blokiraju saobraćaj su zaštićeni policijom. Vlada očigledno sumnja na provokaciju i izbegava vrstu nasilne represije koju je francuska vlada Emanuela Makrona koristila da uguši pokret Žutih prsluka.

Prelazak na šta?

Blokaderi mlađi od 26 godina nisu rođeni kada je NATO bombardovao Srbiju.

Srpska omladina je odrasla rastrgana između ožiljaka NATO bombardovanja i upornog dominantnog zapadnog pogleda na Srbe kao krivce za uništenje Jugoslavije. Nije ni čudo što to stvara izvesnu zabunu.

Razumljivo je da deo srpske omladine srednje klase, gradske omladine, smatra nepodnošljivim da bude isključen sa „Zapada“.

Mladi mogu biti veoma konformistički nastrojeni u svojoj pobuni, želeći da se udruže prkoseći starijima. Koliko god Zapad bio zbunjen, on i dalje najviše napreduje u prodaji sebe kao nečeg čudesnog.

Značajan način na koji to čini jeste kroz svoju masivnu mrežu nevladinih organizacija.

U aprilu su revizori EU objavili izveštaj u kojem se navodi „nedostatak transparentnosti“ u dodeli oko 4,8 milijardi evra za oko 5.000 nevladinih organizacija tokom perioda 2021-2023, pored grantova država članica od oko 2,6 milijardi evra za oko 7.500 nevladinih organizacija iz izvora finansiranja EU.

Nije jasno koje su zemlje imale koristi, ali Marta Kos, slovenačka komesarka EU za proširenje, pomenula je Srbiju.

U intervjuu za slovenačku RTV 28. marta, Kos je odbacila kao „neprihvatljive“ sugestije predsednika Vučića da nevladine organizacije koje finansira EU podstiču blokade usmerene na njegovo svrgavanje. Kos je, ipak, napomenula da je "mnogo više u kontaktu" sa nevladinim organizacijama sa kojima sastala u Briselu nego sa srpskom vladom ili njenim predsednikom.

Ona je rekla:

„Mnoge nevladine organizacije u Srbiji ne bi opstale bez naše podrške, i upravo zbog izuzetnog značaja nevladinih organizacija odlučila sam da im dodelim dodatnih 16 miliona evra za period od ove godine do kraja 2027.“

„Bez učešća civilnog društva, ne može biti procesa proširenja“, rekla je Kos, dodajući da veruje da će srpski narod „voditi svoje političare kako bi Srbija mogla da postane članica Evropske unije“. Kos se oseća kvalifikovanom da pruži smernice.

Aleksandar Vulin je istaknuti socijalista koji je obavljao razne ministarske funkcije. Ali ne više. „Nadam se da gospodin Vulin neće biti član nove vlade, jer oni koji deluju antievropski ne mogu voditi Srbiju u EU“, rekla je Kos.

Među njegovim gresima, Vulin se zalaže za pridruživanje BRIKS-u i pozivao je na zakon koji otkriva finansiranje nevladinih organizacija od strane stranih vlada. (Kada je Gruzija usvojila takav zakon, lideri EU su se mobilisali da to zaustave, ali nisu uspeli.)

S druge strane, Vučić je prkosio strašnim pretnjama EU protiv smelosti da prisustvuje proslavi pobede saveznika nad nacističkom Nemačkom 9. maja. Leteo je po baltičkim državama dok su pokušavali da mu blokiraju let i pojavio se u Moskvi, zajedno sa hrabrim slovačkim premijerom Robertom Ficom.

Takav je Vučićev čin balansiranja. Kao rezultat toga, Vučića u Briselu osuđuju kao „proputinovog“, dok ga njegovi domaći protivnici osuđuju zbog slabog popuštanja zahtevima EU.

Blokaderi su još dvosmisleniji.

Oni očigledno ne žele da veruju vladinim optužbama da ih manipulišu nevladine organizacije EU. Zastava EU je prećutno zabranjena na nekim blokadama, a vijorile su se samo srpske zastave, kao da se demonstrira nacionalna nezavisnost.

Međutim, ovog proleća grupa blokadera napravila je spektakl krenuvši da iznese svoje žalbe institucijama EU, navodno na biciklima. Srdačno su dočekani dok su se žalili da je u Srbiji sve apsolutno užasno.

Dana 6. maja, srpski list Politika izvestio je da su blokaderi u galeriji Evropskog parlamenta krotko slušali predavanja hrvatskog nacionaliste Stivena Nikole Bartulice, koji im je rekao da „evropske vrednosti znače i priznanje krivice za sve što je Srbija učinila Hrvatskoj“.

(U leto 1995. godine, Hrvatska je proterala oko 200.000 Srba iz njihovih domova u Hrvatskoj, u najvećem etničkom čišćenju tokom jugoslovenskih ratova.)

Bartulica je tvrdio da Srbija nije liberalna demokratija evropskog tipa i da neće biti normalizovana dok ne prihvati plaćanje reparacija Hrvatskoj.

Članovi Evropskog parlamenta izrazili su zadovoljstvo što su blokaderi izabrali „Evropu“ protiv Rusije i pozvali na svrgavanje Vučića i Fica jer su otišli u Moskvu.

Međutim, kod kuće, blokade izgleda gube zamah, do te mere da su prestali da zahtevaju sve! sada! i povlače se pred zahtevom za izborima.

Podstaknut putovanjem u Moskvu, gde je njegova delegacija vodila ozbiljne razgovore sa predsednikom Vladimirom Putinom, Vučić je održao patriotski skup u Nišu gde je izjavio da su studentski zahtevi završeni i da ga više ne zanimaju. Odbacio je blokadere kao veoma glasnu manjinu nasilnika koji terorišu većinu građana koji žele mir, rad i jedinstvo.

Iznenada zahtevajući vanredne izbore, pretpostavio je da oni jednostavno traže još jednu priliku za nasilne izlive, jer će izbore uvek proglašavati ukradenim. Izbori će se normalno održati za godinu dana ili nešto više, rekao je.

22. maja, Beograd je posetila Kaja Kalas, Estonka koju je Ursula fon der Lajen izabrala za visoku predstavnicu EU za spoljne poslove. Bez diplomatskog iskustva, Kalasina najvidljivija kvalifikacija je da je mlada žena sa neprevaziđenom mržnjom prema Rusiji.

Dok je bila u Beogradu, najviši diplomata EU se, čudnim obrtom, sastala sa predsednikom i premijerom. Ali se sastala sa predstavnicima blokadera kako bi saslušala šta imaju da kažu.

Pohvalila je svoje sastanke sa „civilnim društvom“. „Čula sam njihov poziv i njihove težnje – za pravednost, za odgovornost kako bi Srbija mogla da ostvari svoj puni potencijal“, rekla je. „Njihova energija je potrebna da se pronađe put napred.“

Nasuprot tome, Kalas je kritikovala Vučića što se sastao sa Putinom u Moskvi. Budući prijem Srbije u EU, naglasila je, zavisi od „strateškog izbora“ zemlje između Istoka i Zapada.

Putin, nasuprot tome, prihvata Vučićevo balansiranje i nema primedbi na pridruživanje Srbije EU. Raznolikost je u skladu sa multipolarnim svetom. Ali za Zapad, „ili ste sa nama, ili ste protiv nas“. Između Istoka i Zapada nema dozvoljenih mostova.

Zbunjenost i strah

U Beogradu, neki ljudi misle da protesti jenjavaju. Možda, ali u prošlosti su se stišavali samo da bi se ponovo pojavili zbog nekog incidenta. Pošto su uzroci nejasni, nejasna su i rešenja.

Teškoća, rekao mi je Dragan Pavlović, srpski komentator, jeste u tome što se protesti izražavaju u „vrlo opštim zahtevima za 'bolji život', što očigledno ne nudi nikakvu konkretnu osnovu za razumevanje šta se suštinski želi ili šta treba učiniti da se protesti smire“. Takvi zahtevi mogu trajati zauvek.

„Verovatno je reč o orkestriranoj, masovnoj histeriji, izazvanoj nuklearnom pretnjom, genocidom u Gazi, produžetkom krize na Kosovu i Metohiji i delovanjem nevladinih organizacija“, sugeriše on.

Novinarka i književnica Mara Knežević Kern smatra da je nemoguće razumeti ove neverovatne događaje. „Ne verujem da je moguće opisati ovu novu varijantu napada na državu — to se još nigde drugde nije dogodilo.“ Devedesetih godina prošlog veka, Jugoslavija je služila kao eksperimentalna laboratorija za promenu režima. Mnogi se plaše da se ovo ponovo dešava, u Srbiji.

Autor: Dajana Džonston, nekadašnja sekretarka za štampu Zelene grupe u Evropskom parlamentu od 1989. do 1996. godine

(