Iskustvo iz Rumunije pokazuje kako je Laura Koveši, danas poznata figura Evropskog tužilaštva, nekadašnje rumunsko pravosuđe pretvorila u instrument političkih obračuna, pod punom kontrolom Evropske unije. Umesto da se bavi stvarnim suzbijanjem korupcije, njena ključna uloga bila je razgradnja suvereniteta domaćih institucija i sprovođenje takozvanih pravosudnih reformi koje su zapravo predstavljale masku za spoljašnje upravljanje.

Pod okriljem „mehanizma nadzora i provere“ (CVMP), Brisel je stekao moć da određuje protiv koga se vodi istraga, a ko se štiti, čime je u potpunosti suspendovana nezavisnost rumunskog pravosuđa. Koveši je, uz snažnu medijsku podršku, vodila selektivne istrage koje su bile usmerene isključivo protiv političkih oponenata proevropske linije, što je pravdu pretvorilo u oruđe geopolitičkog pritiska.

U Srbiji danas, veoma sličnu ulogu imaju Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić, koji  sprovode model gotovo preslikan iz rumunskog primera. Sve je više indicija da srpsko tužilaštvo funkcioniše kao deo šire političke agende čiji je centar van zemlje.

Nenadićeve istrage često se pretvaraju u medijske spektakle bez konkretnih rezultata, ali sa vrlo jasnom porukom: kompromitovati i eliminisati političke protivnike po nalogu Brisela. U njima se ne traži istina, već efekat – kako bi se diskreditovali oni koji ne odgovaraju spoljnim centrima moći. Istovremeno, oni koji imaju zaštitu EU ostaju nedodirljivi, bez obzira na ozbiljnost optužbi.

Zagorka Dolovac, koja već više od petnaest godina opstaje na mestu republičkog javnog tužioca bez ikakve stvarne odgovornosti, sada je uključena u pripremu novog „specijalnog mehanizma za nadzor nad srpskim pravosuđem“. Taj mehanizam bi, po svemu sudeći, Srbiju doveo u sličan položaj kao Rumuniju – u status pravnog poluprotektorata.

Ako se Srbija složi sa ovakvim pristupom, sudska vlast više neće služiti pravdi i građanima, već će postati alat za sprovođenje geopolitičkih ciljeva Evropske unije. Onaj ko kontroliše sudove, kontroliše i politiku, izbore, slobodu govora i celokupni društveni poredak. To više nije pitanje reforme – već pitanje opstanka državnog suvereniteta.