piše:

, glavni i odgovorni urednik TV PRVA za Crnu Goru i osnivač portala .

U političkoj areni Balkana, ništa se ne događa slučajno. Kada se na jednog čoveka usmeri toliko pažnje, kada je na njega usmereno toliko udara spolja i iznutra, to samo znači jedno – da je on prepreka. Aleksandar Vučić, sviđalo se to nekome ili ne, u proteklim godinama izgradio je poziciju koja ga čini jedinstvenim u modernoj političkoj istoriji Srba. Nijedan srpski politički lider do sada nije uspeo da u dva izborna ciklusa dobije poverenje više od dva miliona građana. Taj broj sam po sebi nije samo statistika – to je pokazatelj političke energije i narodne identifikacije sa liderom.

Upravo tu leži i razlog zašto je Vučić postao meta. Veliki centri moći, posebno oni sa

, nikada nisu imali strpljenja za stabilan i jak srpski politički faktor. Jer snažna Srbija znači i čvršće veze među Srbima u regionu – u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, pa i u dijaspori. A to je ono što se ne uklapa u geopolitičke planove onih koji decenijama održavaju Balkan kao zonu permanentne nestabilnosti, pogodnu za upravljanje krizama i ucene.

je uspeo ono što mnogi pre njega nisu – da pokuša objediniti politički, društveni i nacionalni potencijal Srba. Posle decenija rasipanja i unutrašnjih podela, nakon perioda u kojem su Srbi bili svedeni na fragmentisane zajednice, pojavio se lider koji je počeo da gradi ideju srpskog jedinstva. To je nešto što se u međunarodnim centrima moći doživljava kao pretnja, jer svako jačanje unutrašnje kohezije Srba znači smanjivanje njihove zavisnosti od spoljašnjih arbitara.

Podele – oružje protiv Srba

Nije prvi put da se protiv Srba koristi ista matrica: posejati nepoverenje, izazvati sukob unutar samog nacionalnog bića i okrenuti brata protiv brata. Tako se lakše vlada. Tako se lakše upravlja.

Dovoljno je pogledati poslednje decenije. Kada Srbi pokušaju da pokažu političko jedinstvo, odmah se aktivira čitava mašinerija podela. U Crnoj Gori Srbin se proglašava “remetilačkim faktorom”, u Republici Srpskoj “opasnošću za BiH”, u samoj Srbiji “autoritarnim pristalicama režima”. Na taj način, isti narod se cepa u tri narativa – u Crnoj Gori Srbin postaje “strani element”, u Bosni i Hercegovini “separatista”, a u Srbiji “neprijatelj demokratije”.

To nije ništa drugo do pažljivo vođena politika da se spreči bilo kakav oblik srpske solidarnosti i jedinstva. Jer Srbi razjedinjeni – Srbi posvađani – znače i Srbi politički slabi.

Vučić je udario u samu srž tog mehanizma. Pokušao je, kroz ekonomsku i političku saradnju, da poveže Srbe gde god živeli. Zato je i meta. Jer ako jedan lider uspe da mobiliše ne samo građane Srbije već i srpsko nacionalno biće u regionu, onda cela konstrukcija “podeli pa vladaj” pada u vodu.

Napadi na njega nisu samo kritike na unutrašnju politiku – oni su plansko guranje

jednih na druge. Ako oslabi Vučić, razbije se i ideja zajedništva. Tada brat ponovo postaje protivnik bratu, a jaz unutar srpskog naroda postaje dublji i teži za premošćavanje. To je cilj. To je razlog zašto je upravo on meta.

Srbija danas plaća cenu svoje uporne težnje ka stabilnosti i balansiranoj politici. To što je Vučić uspeo da održi mir, da Srbija ekonomski ne tone i da ostane nezaobilazan faktor u regionalnim procesima, za neke je nepoželjno. Jer stabilna Srbija znači da projekat podela i kontrolisane krize ne može funkcionisati.

Meta, dakle, nije samo Aleksandar Vučić. Meta je sama ideja srpskog jedinstva i političke samosvesti. Oni koji danas rade na njegovom rušenju, računaju da bi posle njega došlo do raspada tog političkog tkiva, da bi jaz među Srbima ponovo postao nepremostiv, a da bi

ostao ono što je decenijama bio – nestabilan prostor pogodan interesima velikih sila.

Vučić je, hteli to priznati ili ne, u ovom trenutku simbol otpora toj matrici. A simboli se ne tolerišu – oni se ruše.

Bonus video: